Translate

БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА. Увод у антимемоаре

Има ли живих потомака краљевске лозе Немањића?....

..
..


Има ли живих потомака краљевске лозе Немањића и ко су они данас? 

Династија угашена смрћу цара Уроша, тврде историчари. Вероватноћа да се на основу поређења земних остатака владара и потенцијалног потомка пронађе веза је 0,00000009 одсто. - Књиге су написане о породицама Ђоковић, Црнчевић, Никшић, Богуновић, Зуровац, Зуровић, Цвјетичанин, Миљуш, Шкундрић, Ковачевић, Грмуша, које „воде“ порекло од Немањића некад по женској, некад по мушкој линији. Озбиљни историчари згражавају се над оваквим писанијама. А генетичари тврде да је вероватноћа да се на основу упоређивања земних остатака владара из немањићке лозе и потенцијалног потомка пронађе веза „огромних“ 0,00000009 (седам нула!) процената!
- Потомака династије Немањића нема - категоричан је Бојан Миљковић, научни саветник у Византолошком институту. - Династија Немањића завршава се са царем Урошем, који је умро 1371. без потомака. Чак и његов брат од стрица Јован Урош, који је живео у Грчкој, умро је без потомака. Сасвим сигурно лоза Немањића је крајем 14. века угашена!
Наш саговорник истиче да квазиисторија није историја:
- Наклапање ових квазиисторичара личи на причу да су прво биле амебе, а онда су дошли Срби или да су Срби народ најстарији.
Миљковић каже да се не може доказати ни да је неко немањичке крви по женској линији:
- Нисмо ми Јевреји да вучемо линију по мајци! О вези кнегиње Милице са породицом Немањић писано је у каснијим летописима, вероватно да би се одржао континуитет српске државе. Чак и да је тако, лоза Лазаревића завршава се 1427. године, смрћу деспота Стефана, који је, такође, умро без потомака.  (више: Да ли Немањићи данас имају своје потомке? - Драгана Матовић | 01. јун 2014. 19:01 | )  

* *
Дакле шта је са потомцима:

1.
Тихомира Немањица (брата Стефана Немање)
2.
Страцимира Немањица (брата Стефана Немање)
3.
Николе жупана (директног Немањиног потомка и брата књегиње МИЛИЦЕ)
4.
Симеона(СинишеПалеолаога(цара у Тесалији , сина Стефана Дечанског и брата цара Душана)
и многих других Немањића из династије.

Молим све оне који знају одговор на моје питање да га оставе овде.Исто тако надам се да це на форум бити довољно струцних људи из ове области и да цу добити праве информације. ХВАЛА!
ВРЕМЕНОМ ИМ СЕ ИЗГУБИО ТРАГ........

* * *

НЕНАД М ЈОВАНОВИЋ
Центар за истраживање православнога монархизма 


ПРИЗИВ ДОМА КАРАЂОРЂЕВОГА
/Овај скромни покушај генеалошке систематизације посвећујемо успомени на неумрлог див - јунака, Небојшу М. Крстића, председника Отачаственога покрета Образ/

Свесни незнатности својих незнања и недостојности за овакво бављење, у њега се упуштамо, јер смо, такође, свесни и невероватне оскудности познавања порекла нашега Краљевскога Дома, а у народу србскоме. Нека би овај скромни труд послужили само томе да се побуди интересовање за ову тему међу нашим људима! Чудимо се, наиме, томе да се ауторитети из ове области (којих, срећом, у Срба има!) нису детаљније позабавили пореклом Карађорђевића у овој форми и на овај начин. Због одсуства такве литературе, заинтересовани за детаљније податке о ширем кругу сродника и предака Карађорђевића, принуђени су да се консултују са прилично великим бројем наслова. У овоме раду, свакако, има пропуста, али се надамо да ће они, упућенији и изображенији, начинити комплетнији и квалитетнији преглед од онога, који Вам овде предочавамо!
Сматрамо да би било погрешно отпочети беседу о славноме и стародревноме нашем Краљевскоме Дому Карађорђевића од самога његовога родоначелника, Врховнога Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа (3. новембар 1762., Вишевац-+25./26. јул 1817., Радовањски Луг). Историјски пут предака Лозе Карађорђеве почиње у (за многе) неслућеној старини! Ваистину, Срби се не могу, ни најмање, постидети старости и благородија своје Богохраниме Династије! Ретки су европски народи, који се могу подичити сопственом, народном, Династијом - особито тако дубоке старине! У овоме убеђењу нас утврђују и речи великога посленика француске десне мисли, Шарла Мораса, које је изрекао у разговору са господином Богданом Радицом: "У Европи постоје само два случаја где монархија долази из народа, излази из нације и где она није вештачко уређење већ искључиво и чисто историјска творевина. То је случај Француске и Србије. И Обреновићи и Карађорђевићи долази из народа, извиру из народа и индетификују се историјским смислом нације, народа и земље. Напротив, код осталих народа, монархије су туђег извора. Хохензолерни су швапског порекла, Хазбубурговци - француског, Савојска кућа такође - француског, док су, рецимо, северне монархије, углавном, све немачког или француског порекла. Права монархија произилази из народног корена; није вештачка, већ чисто историјска и национална творевина" (Богдан Радица; Десна Европа; Велвет; репринт издања из 1944.; Београд; стр. 34.).
Да би се доказала тврдња о врло великој старини нашега Краљевскога Дома нису неопходна наша претерано опсежна генеалошка истраживања. Све је, већ, прилично јасно и подробно истражено! Трудом господина Милета Недељковића, једнога од наших најеминентнијих истраживача у домену србских родослова (посебно што се Шумадије тиче), установљена је веза Карађорђевића са средњовековном србском великашком кућом Војиновића. Између осталога, у овоме своме изванредноме писању, господин Недељковић вели и ово: "У историографији и књижевности је носило превагу мишљење да су Карађорђеви преци од Васојевића. Тако је почетком прошлог века (тј. XIX в. - прим. Н. М. Ј.) певао Сима Милутиновић Сарајлија, именујући Вожда као сина Васојевића, а то мишљење је почетком овог века прихватио и историчар Вукићевић, поводећи се за дипломом коју је 1840. године владика црногорски Петар II Петровић Његош издао Вождовом сину Александру Карађорђевићу, у којој се каже да Вожд проистиче "из древних кнезова наше провинције Васојевића". Његош је тачно казао, али га овде Вукићевић није правилно протумачио. Тачно је да су Вождови преци давно били кнежеви, али је њихово кнезовање на жалост окончано управо у области Васојевића, у коју су дошли у кнежевском звању" (Миле Недељковић; часопис Српско Наслеђе бр. 1.; НИП "Глас" д.о.о.; Београд; јануар 1998.; стр. 27.). На овоме месту би ваљало нагласити да је владика Петар II (Петровић Његош), заиста, издавао 
појединим србским Аристократама Повеље, које су и данас од неизмерне важности и интереса за генеалошка и хералдичка истраживања у Срба. Таква је и Повеља из 1835. године, коју је Владика (титулисон као: "Петар Петровић књаз Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда") издао Кнезу Николи Васојевићу од Холмије (1797., Лопате +30. мај 1844., Доњи Загарач) (види: Радомир П. Губеринић; Кнез Никола Васојевић; Ступови; Андријевица; 1997.).
Дакле, уколико поклонимо поверење сазнањима великога Његоша, Карађорђе јесте био потомак кнежевскога Дома. Родоначелником ове знамените Куће беше Војвода Војин из Вучитрна, данас окупиранога древнога србскога града. Према томе, Карађорђевићи су старином са Косова! Како било, Војвода Војин је био Господар Гацког и један од најистакнутијих Велможа за владе Краља Стефана Уроша III Немањића (Свети Стефан Дечански ( око 1274.-+11. новембар 1331.). И за владе Краља и цара Стефана Уроша IV Душана Немањића-Силнога, он је био један од утицајнијих Великаша на Двору. Иначе, историја памти да је војвода Војин имао и три благородна брата, чија се имена не памте, баш као и ни име њиховога благороднога оца. У Вучитрну је кроз векове остала једна успомена на властеоски Дом Војиновића. Реч је о великоме, каменоме Војиновића мосту, који је негда премошћавао реку Ситницу. Но, овај је мост остао на сувом најмање од XVIII века, будући да је река променила ток. У народноме памћењу ће ови преци Карађорђевића остати упамћени и захваљујући величању у народној епској песми: "Женидба Душанова". На овоме месту, међутим, много су интересантније и важније индиције о сродству Војиновића са Светородном Династијим Немањића! Ово је утолико битније, због тога што би то значило да су Карађорђевићи, као директни потомци Војиновића и легитимни наследници Круне Немањића! Наиме, Војиновићи се учестало помињу у извирима као рођаци и браћа Немањића. По једној верзији, Војвода Војин је био зет Краља Стефана Уроша III Немањића - Дечанскога, па су његови синови: Ставилац Милош, Велики Жупан Алтоман и Велики кнез Стефан Војислав, као и кћи, Госпожа Села (Воисава) браћа и сестра од тетке Цара Стефана Уроша IV Душана Немањића-Силнога. Истина, народна песма Војиновиће назива и сестрићима Цара Душана. У прилог оваквога става иде и текст једне од Повеља Цара Стефана Уроша V Немањића - Нејакога (Свети мученик Цар Урош) (31. август 1337.-+2. или 4. децембар 1371.), коју је Цар Урош потписао поводом склапања мира између Кнеза Стефана Војислава Војиновића и Дубровчана, августа 1362. године у Оногошту (данашњи Никшић). У тој Повељи, између осталога, стоји: "Беху се Дубровчани поплашили од царства ми, и свадили с братом царства ми, с кнезом Војиславом... и смирих их С братом царства ми с кнезом Војиславом..." (види: Душан Спасић, Александар Палавестра и Душан Млађеновић; "Родословне таблице и грбови србских Династија и Властеле"; Бата; Београд; 1991.; стр. 103.). Да су се Војиновићи ородили са Немањићима сведочи и чињеница да су баштинили титуле Кнежева и, чак, Великих Кнежева. Познато је, наиме, да су те титуле (од изузетно високога ранга у средњовековној србској титулацији) могли носити искључиво сродници Владарске Куће. Сличан пример је био, нпр. и са титулом Великога Кнеза Стефана Лазара Хребељановића (Свети великомученик Кнез Лазар Косовски ( око 1329., Прилепац - +28. јун 1389., Косово Поље). Такође, чињеница да је Велики Кнез Војислав додао своме имену и Немањићско Владарско име Стефан, довољно говори сама за себе (ово, такође, подсећа на случај Светога Кнеза Лазара). О Великоме Кнезу Војиславу, као о рођаку Цара Уроша, говоре и многи наши историчари, као што је познати Владимир Ћоровић и др.

Како било, Војвода Војин је имао три сина и кћер. Најстарији син, Господар Милош (пом. 1333.) је носио титулу Ставиоца на Двору Цара Душана и умро је млад, не оставивши наследника. Иначе, титула Ставиоца је била наслов сразмерно нискога ранга у ондашњој србској властеоској хијерархији, али је омогућавала активно учешће у политичкоме животу ондашње Србије. Само присуство на Двору јесте отварало велике могућности. Ставиоц Милош Војиновић је, стога, био прилично утицајан у круговима Властеле, што је окруживала Душана Силнога. Други син Војводе Војина, Господар Алтоман (први пом. 1335.-+око 1359.) је био ожењен Госпожом Ратословом, кћерком Војводе Младена (половином XIV в.), родоначелника србске Светородне Династије Деспота Бранковића. Алтоман је носио титулу Великога Жупана и имао је сина, жупана Николу Алтомановића-Војиновића, који ће играти запажену улогу у повесним збивањима у другој половини XIV века у Србији. Поменута, пак, кћерка војводе Војина, Госпожа Села (Воисава/ пом. 1326.), је била удата за Господара Брајка Бранивојевића (+ после 26. новембра 1326.), сина хумскога Властелина Бранивоја (+ 1318.).

Непосредни предак Карађорђевића био је Велики Кнез Стефан Војислав Војиновић (+ 25. октобар 1363.), најмлађи син Војводе Војина. У време Цара Душана се он и Господар Тома Војиновић помињу као Цареви саветници. Војислав је за владе брата му, Цара Уроша Нејакога, био најмоћнији Велможа у Царству. На његовој надгробној плочи у манастиру Бањи на Лиму он се помиње као: "раб Христа Бога Стефан, а зовом велики кнез Војислав све србске, грчке и поморске земље", а познато је и да га је Цар Урош обдарио и титулом Кнеза захумскога. Ова два податка довољно говоре о чињеници крвнога сродства Војиновића са Немањићима. Наиме, натпис на његовоме надгробноме споменику неодољиво подсећа на титуле Владара из Династије Немањића. Такође, добро је познато да је област Захумља заузимала посебно место у Немањићској Владарској идеологији. 

Престолонаследници су, обично, још за живота очева им, добијали ову област на управу, како би се учили вештини владања. Свети Сава је, још, као Принц Растко Немањић (1175.-+14. јануар 1236., Трново у Бугарској) владао овом облашћу, а потоњи Немањићи су, такође, добијали ову покрајину уз титули Младога Краља. Када имамо у виду да Цар Урош није имао деце, податак о томе да је Великога Кнеза Стефана Војислава именовао Кнезом Захумља, заиста, добија на тежини. Велики Кнез Војислав је, из брака са Великом Књегињом Гоиславом имао синове Стефана и Добровоја. 

Моћ Дома Војиновића слаби после смрти Великога Кнеза Војислава, а нарочито услед непријатељства и сукоба удове и наследника Великога Кнеза Војислава са његовим братанцем, Жупаном Николом Алтомановићем-Војиновићем (рођ. најраније 1348. - жив 1395.), који је се јако био осилио. На овоме месту ваља подсетити да у Босни и данас постоје потуричке породице тзв. "коленовића", које сматрају да потичу од Николе Алтомановића. Толико о некаквој "бошњачкој" нацији, као о засебноме етничкоме идентитету! Елем, Велика Кнегиња Гоислава и њени синови пролазе праву Голготу и поскитање ненависти свога рођака и беже са својих поседа у области данашње Албаније. Иако је Жупан Никола убрзо савладан, моћ Војиновића никада није обновљена. Ипак, они су опстали и памти се њихово учешће у Косовској битци, 1389. године. Потомци Великога Кнеза Стефана Војислава су проналазили, током својих сеоба, уточиште код Дубровчана, а зна се да је предак Карађорђевића, Кнез Богдан Војиновић, отишао из древнога србскога Дубровника на Његуше. Иначе, за владе Династија Лазаревића и Бранковића (са њима су Војиновићи, такође, били у рођачким везама), Војинојићи су били ужички Кнежеви. Падом српске Деспотовине (1459.) сва је србска Властела дошла у незавидан положај. Наравно, то се не односи на оне изроде, који су примили ислам, поништивши себе и као људе, и као Србе и као Аристократе! Ипак, будући блиски сродници Немањића, али и Светородних Династија Лазаревића и Бранковића, Војиновићи су још увек баштинили ову високу, кнежевску титулу. У њиховим венама колала је крв најизабранијих србских и европских кућа. Та крв и данас тече венама припадника Дома Карађорђевића. Они су потомци: Краљевскога Дома Анжујаца од Сицилије и Напуља, србске Династије Великих Жупана Вукановића (XII в.) и србске Краљевске Династије Војислављевића од Зете (X-XII в.). Династију Војислављевића, иначе, нарочито памтимо по томе што је Србству дала, поред десет Краљева и неколико Кнежева, и првога србскога Свеца, Светога Јована Владимира (Кнез Јован Владимир / /+22. мај 1016./). Побројане србске Владарске Династије, од којих, посредно и Карађорђевићи вуку порекло, ородиле су се са већим бројем европских Владарских Лоза на овај или онај начин. Када ово кажемо, од посебно велике важности јесте и чињеница да ни сами Њемањићи, предци Карађорђевића, нису некакав самораст те да се нису у србској повести појавили "тек тако". Династија Немањића јесте "наставак" ранијих србских Владаличких Породица о чему сведоче и речи самога Светога Саве: "Јер нека је знано свима нама и другим, да Бог који управља људе на боље, не хотећи људске погибли, постави овог преблаженог, уистину, господина нам и оца за самодржавнога господина, да влада свом србском земљом, назван Стефан Немања. И пошто обнови очеву дедовину и боље је утврди божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога, и, пошто подиже пропалу своју дедовину..." У наставку Свети отац наш Сава и првопрестолни Архијереј србски велича ослободилачко војевање Немањино и наставља: "Све то мудрошћу и трудом својим задоби, што је било пропало насиљем од његове дедовине, и што му је припадало од србске земље" (Живот Стефана Немање; ИП "Рад"; Београд; 1975.). По речима Савиним, дакле, србско Отачаство није само Немањина дедовина, већ, и дедовина његовога оца Господара Завиде! Наравно, Свети Сава је сасвим у праву! О овој чињеници довољно говоре и податци из наше историографије, који сведоче о происхођењу Династије Немањића из Династије Вукановића. Симптоматична је употреба Немањићских династичких имена Стефан и Урош и у Кући Вукановића, која је изродила и: Жупана Уроша I (први пом. 1094.), Господара Стефана Вукана (пом. 1094.) и Великога Жупана Уроша II (1146.-+1155.). Подједнако говори и чињеница да је и сам Стефан Немањића прворођеноме своме сину Великоме Кнезу и, доцније, дукљанскоме Краљу, Вукану (+пре јуна 1208.) дао управо то име. Ако, дакле, ствари поставимо на овај начин, осим поменутих српских Династија, у претке и сроднике Војиновића и Карађорђевића, у најширем смислу, могу се убројати и: бугарски Цар Самуило; источноромејски Цар Константин IX Мономах (1042.-+1055.); осорски Кнез Леонард - син млетачкога Дужда Витала II Микиелија (1156.-1172.); угарски Краљ Бела II (+1141.); Кнез Конрад I од Моравске Брно-Знојмо... Наравно, ту спадају и њихови потомци, који су владали: Бугарском (Царска Династија Асена), Моравском, Чешком, Пољском, Источноромејским Царством ( Династије Анђела и Палеолога)... Наравно, у тако широком родословном стаблу нашега Владарског Дома би се нашле и друге велике европске аристократске куће из: Венеције (Дандоло), Источноромејскога Царства (Комнини, Орсини, Буонделмонти...), Угарске, Албаније, Ердеља (Апоре), Влашке (Басараби)... Од родова са српских етничких простора би се ту нашли и: Лазаревићи-Хребељановићи; Дејановићи; Николићи; Бранивојевићи; Михе (Дубровник), Краљевска Династија Котроманића; Шубићи и Качићи (Далмација)... 

Као рођаци зетских, рашких, србских и босанских Владарских Домова, Војиновићи су успевали да, у вековима турске окупације Балкана, одрже одређене своје аристократске привилегије и достојанства. Повест памти Кнежеве Милоша и Војина Војиновића из XVII века, као прекаљене ратнике. Они су 1699. године предали Требиње и Поповску област Венецији, као најјачој хришћанској сили у окружењу. Иначе, Војиновићи су били и чланови млетачкога Патрицијата од XV века, а од њих потиче и знаменита дубровачка властеоска кућа Војновића. Подсећамо да је Конте Константин Војновић (2. марта 1832.-+20. мај 1903.) из брака са Контесом Маријом племенитом Серољи имао синове, Конта Ива Војновића (9. октобар 1857., Дубровник-+1929.) и Конта Луја Војновић (15. април 1864., Сплит-+18. април 1951., Загреб). Упамћен је и Конте Ђорђе Војновић, председник далматинскога Сабора крајем XIX века. Ови потомци Војводе Војина оставили су неизбрисивога трага у србској култури! Конте Лујо Војновић је био врло близак Дворовима Петровића-Његоша и Карађорђевића са којима је, како смо видели, имао заједничко порекло. Он је био свестан таквога својега порекла о чему нам је и сам посведочио: "Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другој облику био и Србима и Хрватима заједнички) - ја ћутим да ми у жилама струји србска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војновића, великога дворјаника Цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића; Војновића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по србскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје србског народа. Па како они нису могли бити до србски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправан дати свој живот за славу и величину србског народа" (Радован Томашевић; "Тамо где умиру чемпреси, а чиопе ћуте"; часопис Српско наслеђе бр. 2.; Глас д.о.о.; Београд; стр. 59.). Из наведених речи Конта Луја се може наслутити сав повесни удес, који је задесио његове и Карађорђеве претке. Овај је Дом преко главе претурио векове поскитања и витешкога отпора тирјанскоме завојевачу.

Већ смо помињали Кнеза Богдана Војиновића, који је из Дубровника прешао на Његуше. Он је директни предак Карађорђевића! Наиме, Кнез Богдан је, према родословноме памћењу, имао сину Радована, овај је имао Пуноша и Новака, овај Максима, Максим Мијата, а он Трипка (друга пол. XVII в.). Трипко је носио презиме Кнежевић, што је остало као успомена на старо Господство. Знамо, наиме, да, у староме нашем племенскоме уређењу, није свака породица могла себи да узме презиме попут Кнежевића, Војводића, Барјактаревића и сл. Ова су се породична имена, напросто, баштинила! Поменути Трипко Кнежевић је имао двојицу браће, Вука и Марка. По предању, Трипко (звани Гуриш) био је прадеда Вожда Карађорђа. Од њега је настала и кућа Гурешића у селу Црнчи на Лиму. Они су најстарији род у томе крају, али су и сами досељеници од Подгорице. Остало је упамћено да је и сам Карађорђе знао да потиче из ове Куће, па их је приликом свога славнога и победоснога похода у Рашку област, 1809. године, даривао оружјем, муницијом и некаквим војничким казанима. У родословноме памћењу је остало да је Карађорђев деда, Јован, био од Гурешића! Прецизније, Јован је био син Трипка-Гуриша Кнежевића. У прилог свега овога говори и чињеница да су и Гурешићи славили Светога Килмента, што је била и Карађорђева Крсна Слава! Сам Трипко је био из села Лијешња одакле се преселио у село Веље Дубоко, пошто је побио неке Турке, остајући доследан наслеђу својих предака, косовских јунака! По свему, Карађорђе је подсећао на својега прадеду. За Трипка се, такође, вели да је био неустрашив јунак, виши од два метра, тамнопут и мршав... Због мало повијених рамена је понео надимак Гуриш, по којем се, доцније, прозвала и читава његова Кућа. У тим, немирним, временима он се више пута селио као, уосталом, и његови предци. У повесноме путу и лутању Карађорђевих предака нашла су се многа места у којима су боравили. Почетком XVII века су, тако, живели у Зети у селу Бјеластавићима. Тамо је умро Карађорђев предак, Свештеник Бошко (звани Бакун), а његова попадија је се, са децом, преселила у село Бериславце код Подгорице. Тамо су се они, по мајци, прозвали Попадићима. Претке Карађорђеве је, потом, историјски усуд водио кроз: Црмницу, Дупилу, Глухи До, Дољане, Врањ, Златицу, Ковачицу, Ровце, Лијешће, Веље Дубоко и Васојевиће. Пребивајући у овоме, највећем, србскоме племену, боравили су неко време и у селу Лопатама, родноме месту свију Васојевића. Лопате су одњихале и домове васојевићских Кнежева Васојевића од Холмије и васојевићских Војвода Вешовића. Услед живота међу разним србским племенима, мењали су Крсну Славу више пута! Стога су често разна србска племена својатала Карађорђа (нпр.: Кучи, Клименти, Васојевићи, Србљаци и Ашани). Зна се, међутим, да су Карађорђеви предци, у разним периодама своје дуге повести, славили и: Светога Николу, Светога Киријака и Јулиту, Светога Андрију, Светога Јована, Малу Госпојину и Светога Климента, а Карађорђевићи и данас (од 1890. године) славе Светога Апостола Андрију Првозванога. 

Како било, Трипко Кнежевић је имао синове: Петронија, Марка, Јована, Симеуна, Радака и Митра. У памћењу шумадијских сродника Карађорђевића је остало да је Карађорђев деда, Јован, дошао у Вишевац код Раче. Јован је имао четворицу браће, који су своје потомство разасејали широм србских земаља. Наравно, њихови потомци носе различита презимена, али сви старином потичу од вучитрнских Војиновића из XIX века. Карађорђев отац, Петроније (Петар, +око 1787.) је носио презиме Јовановић по своме оцу, као што је то био обичај у Срба онога доба. Патронимична презимена у Срба су се јако дуго одржала и увођење јединственога породичнога имена није ишло тако глатко, што је компликовао и рад државне администрације. Била је потребна прилично оштра интервенција саме Државе. Ипак, тај је се обичај очувао понегде и дубоко у двадесети век! Елем, у браку са Марицом Живковић (+1811.), Петроније је имао петоро деце. Прво дете им је била Марија, удата за Милију Пантелића из Неродима, са којим је имала кћи Сару (27. октобар 1807.). Друго Петронијево и Маричино дете била је Милица, а треће сам Црни Ђорђе. Следи Маринко Петровић, који је страдао током Устанка, осуђен од самога свога брата, а због свога бахатога безакоња. Он је имао жену Марицу, која је се, по његовој трагичној кончини, преудала за Павла Осаћанина (од њега су Павловићи из Тополе и Крћевца). Иза Маринка су остали синови Стеван и Степан, који су се Презивали Маринковићима, а њихове гране се зову Степановићима и Ђорђевићима. Маринковића, врло блиских сродника Карађорђевића, има и данас у Тополи и Крћевцу. Један од њих, Милован Маринковић, је био и на сахрани Кнеза Томислава Карађорђевића, 16. јула 2000. године на Опленцу. Маринковићи, иначе, још увек славе Светога Климента! Карађорђев најмлађи брат је био Марко Петровић.

Треће дете у родитеља, Ђорђе Петровић-Карађорђе (или Црни Ђорђе) оженио је 1786. године Госпожу Јелену (1764. - +30. јануар 1842., Београд), кћерку Оборкнеза Николе Јовановића из Маслошева. Изродили су седморо благородне чељади: Симу (+1788.), Кнегињу Саву (+1847.), Кнегињу Сару (Сарку) (+1852.), Кнегињу Полу (+крај октобра 1812.), Кнегињу Стаменку (1813.-+1875.), Кнеза Алексу (1801., Топола-+1830., Кишњев у Молдавији) и Кнеза Александра (29. септембар 1806., Топола-+3. мај 1885., Беч). Они су се, по надимку очевом, прозвали Карађорђевићима и наш Владарски Дом са поносом и данас носи ово име! Удајом својих кћери, Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе је се ородио са многим тадашњим србским великашким породицама. По овоме, Карађорђе је доста подсећао на Светога Кнеза Лазара. Наиме, Кнегиња Сава Карађорђевић је се удала за Војводу карановачкога и драгачевскога Антонија Ристића-Пљакића (1781., Каменица /Рудничка/-+1832., Чернец у Бесарабији) са којим је имала синове Косту Ристића (био је ађутант Кнеза Александра I и апелациони судија) и Аћима Ристића, као и кћер Марију (1816.), која је била удата за капетана Антонија Павловића. Њих двоје су оставили бројно потомство. Од њих потиче и славна србска сликарка Милена Павловић-Барили (5. новембар 1909., Пожаревац-+1945., Америка). Наиме, Карађорђе је наврдеда ове наше познате уметнице!

Друга Карађорђева кћи, Кнегиња Сара, била је удата за Војводу Николу Карамарковићу (+6. фебруар 1817., Хотин у Румунији). Доцније је се преудала за Тошу Бојанића (+1847., Београд) из Херцеговине и такође је оставила бројно потомство. Њена млађа сестра, Кнегиња Пола Карађорђевић је била жена Војводе Јовице Миловановића, који је био синовац Војводе Младена Миловановића, председника Правитељствујушчега совјета. За ово наше бављење је важан и податак да војводска кућа Миловановића потиче из Дробњака. Кнегиња Стаменка Карађорђевић, најмлађа Карађорђева кћи, била је удата за Димитрија Ристића (+1834.), а преудала је се за Војводу Илију (+1844.) из знамените војводске куће Чарапића, старином из племена Куча. Војвода Илија Чарапић је био син легендарнога Војводе грочанскога Васе Чарапића (+30. новембра 1806., Београд) из Белога Потока. Иначе, жена Војводе Васе, те мати Војводе Илије, беше Госпожа Наста. У српској повести ће овај велики јунак остати упамћен посебно по својој хероској погибији приликом ослобађања Београда. Пао је на злогласној Стамбол капији, где данас стоји Народно позориште. Добро би било сетити се и браће Војводе Васе. То су били Војвода грочански Атанасије (+11. август 1810., Прахово) и Војвода Танасије Чарапић. Од Чарапића ће у историји остати упамћен и Марко Чарапић (+поч. 1804.), који је, такође, страдао од зликовачке турске руке. Такође, памте се синови Војводе Васе, Марко и Ђорђе, који су страдали од Кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића-Великога, а у тзв. Чарапићевој буни 1826. године. Сам, пак, Војвода Илија и Кнегиња Стаменка Карађорђевић имали су сина Кузмана и кћер Јелену, која је била удата за Ђорђа Радојловића. Карађорђево и Јеленино шесто дете је био Кнез Алекса Карађорђевић, прворођени Вождов син. Кнез Алекса је оженио руску Племкињу, Госпожу Марију Николајевну Трокин (-1827., Скињен), кћер бившега рускога Царскога, Дворскога маршала, Господара Николаја Трокина (Тронхин или Троншен). Кнез Алекса (или Алексије) био је руски официр, а његовим стопама ће поћи и његов једини син, Кнез Ђорђе Карађорђевић (1827., Кишњев - +1884., Гастајн). Кнегиња Марија Карађорђевић је умрла убрзо после рођења сина јединца, а Кнез Алекса само три године после ње. Кнез Алекса је у Русији, иначе, био познат под именом Алексеј Черни. Оставши рано сироче, Кнез Ђорђе Карађорђевић је одрастао и васпитаван у Русији, где је постао официр. Доцније, он је оженио Сару (Сарку), кћерку најбогатијег Србина онога доба. Реч је, наравно, о чувеноме дунавскоме капетану Миши Анастасијевићу (рођ. 1803. код Доњега Милановца), који је био ожењен Христином Урошевић, а Сара им је била најмлађа кћи. Родитељи капетана Мише (по чину је, иначе, био мајор) су били Настас и Ружа. Елем, Кнегиња Сара је Кнезу Ђорђу родила двојицу синова: Кнеза Алексу Карађорђевића (1858. - +13. фебруар 1920., Сен Мориц) и Кнеза Божидара Карађорђевића (1861.-+2. април 1908., Версај). Интересантна цртица из живота Кнеза Ђорђа и Кнегиње Саре је било настојање њеног оца, Капетана-Мише, да свога зета доведе на Престо Кнежевине Србије, будући да је он био син прворођенога Вождовога сина! Но, иза свега тога труда остало је само чувено Капетан-Мишино здање у Београду - несуђени српски Двор, а данас Ректорат Университета у Београду. Кнегиња Сара је била врло политички амбициозна жена и интересантна личност. Читавога свога живота је настојала да обезбеди Престо старијој, Алексиној, Линији Карађорђевога Дома. После мужевљеве смрти је живела у Паризу, где ја била уважена личност "високога" друштва. Сретала се и познавала са мноштвом важних људи ондашње Европе. У импресивни круг тих људи су спадали и: Цар Наполеон III, Царица Евгенија, Кнез Милош Теодоровић-Обреновић-Велики, Кнез Михаило Обреновић III, Митрополит Петар II (Петровић-Његош), Вук Стефановић-Карађорђевић, Илија Гарашанин, Виктор Иго, Анатол Франс, Алфонс Доде... Старији син Кнеза Ђорђа и Кнегиње Саре, Кнез Алекса, оженио је богату Американку, Дарију, рођену као Мајра-Ебигејл Панкхерст (+26. јун 1938., Кан). Кнез Алекса је био безчадан, а Кнегиња Дарија је имала кћер из првога брака. Други син Кнеза Ђорђа и Књегиње Саре је био Кнез Божидар, који се није женио. 

Но, за нашу причу је далеко важнија Лоза Млађега Карађорђевога сина, Кнеза Александра, него ли она старијега му брата, Кнеза Алексе! Наиме, управо ће Кнез Александар наследити очеву власт и постати владајућим Кнезом Србије. Од њега потиче и данашња Владарска Лоза Карађорђевића! Иначе, ваља подсетити да је наследна власт Карађорђу и његовоме законитоме потомству призната још 14. децембра 1808. године, а од стране Скупштине. Но, практично, законито Владарско достојанство Карађорђевога Дома датира из још ранијега периода! Наиме, Владарско достојанство Карађорђевића можемо посматрати, као чињеницу, од момента када је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признала за миропомазанога Монарха управо Врховнога Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа. То његово достојанство јесте неоспорна историјска чињеница и, поред достојанства Витеза рускога Реда Светога Александра Невскога, једино је, којим је бесмртни Вожд располагао. Елем, чин црквенога признања је се одиграо у манастиру Боговађи, средином августа 1805. године, када је тамо заседала Скупштина и када је Епископ ужичко-шабачки Антим (Зеповић), Карађорђа "помазао светим миром", како сведочаше и Војвода Протојереј Матија Ненадовић (види: Епископ шумадијски академик др. Сава (Вуковић); Српски Јерарси од деветог до двадесетог века; Евро, Београд-Унирекс, Подгорица-Каленић, Крагујевац; 1996.; стр. 18.). Из ове чињенице би могла да проистиче и читава мученичка, патничка и страдалничка наша повест у потоња два века. Наиме, Срби су сами погубили свога првога нововековнога, миропомазанога Владаоца и тако навукли праведни гњев Божији на себе. Не вели ли, уосталом и само Свето Писмо: "Не дирајте у помазанике моје" (Пс. 105,15.). Но, грешним Србима само ово није било довољно те су богомрски и душегрбни злочин краљеубиства поновили и на последњим Обреновићима 1903. године! Елем, будући да је Кнез Александар био законити син Вожда Карађорђа, он је био легитимни претендент на србски Престо. Ипак, морамо да нагласимо да је у овоме случају дошло до одступања од освештанога монархијскога принципа примогенитуре (прворођења). Како било, Кнез Александар I Карађорђевић је био ожењен Благородном Госпожом Персидом Ненадовић (3. фебруар 1813., Ваљево-+29. март 1873., Беч). На овај начин су се ородиле две најмоћније србске куће онога доба, а ваљевско село Бранковина ће занавек остати познато као "мајчевина" Карађорђевића. Кнегиња Персида је била кћи Господара Јеврема Ненадовића (27. септембар 1880., Београд), кћерке Војводе Младена Миловановића. На овај начин је се овај утицајни србски Великаш двоструко ородио са српским Владарским Домом (напоменули смо, већ, да је његов братанац, Војвода Јовица Миловановић, био муж Кнегиње Поле Карађорђевић). Иначе, деда Краља Петра I, Господар Јеврем, је био син Кнеза и Војводе Јакова Ненадовића (1765., Бранковина-+1836., Ваљево), који је био млађи брат легендарнога Оборкнеза ваљевско-тамнавскога и посавинскога Алексе Ненадовића (1749., Бранковина-+1804., Ваљево) - најпознатије жртве чувене Сече Кнезова уочи избијања Првога србскога устанка. Интересантно је и то да ће Кнез и Војвода Јаков Ненадовић у повести остати забележен и као први србски министар (попечитељ) унутрашњих дела. Жена Војводе Јакова, и прабаба Краља Петра I и Кнеза Арсена, била је благородна Госпожа Неранxа. Због тако блиских родбинских веза Ненадовића и Карађорђевића, подсећамо да је Оборкнез Алекса био отац славнога Војводе Протојереја Матеје Ненадовића (1777., Бранковина-+1854., Ваљево), Свештеника и предсетника Правитељствујушчега совјета сербскога. На овоме месту би било интересантно подсетити и на речи србскога новомученика, Небојше М. Крстића, који, говорећи о Првоме србскоме устанку, вели да је то био: "...покушај успостављања Србске Стратократије чији су црквено-државни симфонучни одсев представљали Прота Матија Ненадовића и Вожд Карађорђе" (Победити или нестати-огледи о србскоме путу и антисрбским безпућима /друго допуњено издање/; Ривел Ко; Београд; 2002.; стр. 118.). Протин син је био чувени наш песник и књижевник, Љубомир Ненадовић (1826., Бранковина-+1895., Ваљево), познатији као чика Љуба. Имао је Прота Матеја још деце, а једна му је кћер била удата у Јаутину за Живка Дабића, сеоскога кмета и буљугбашу. Кнегиња Персида, пак, имала је за брата чувенога Војводу Симу Ненадовића (+1868., Београд) и Господара Младена Ненадовића (+1868., Београд), који су, према томе ујаци Петра I.

Брак Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде је био благословен са, чак, десеторо деце! Србски Монарси су увек своме народу представљали образац правоживља и домаћинскога старања за потомство и народну будућност! Ово је чинио и Кнез Александар I одговарајући на призив својих праотаца, да буде "онај, који зауставља", као и на прву заповест, коју је Бог дао човеку по његовоме стварању:"...рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом..." (Пост. 1,28.). Чада Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде су била: Кнегиња Полексија (Полексена), Кнегиња Клеопатра, Кнез Алекса, Кнез Светозар, Кнез Петар, Кнегиња Јелена, Кнез Андрија, Кнегиња Јелисавета, Кнез Ђорђе и Кнез Арсен. 

Кнегиња Полексија Карађорђевић (20. јануар 1833.-+3. децембар 1914., Пегау у Штајерској) је била удата за Константина Николајевића (26. октобар 1821., Остружница-+1. октобар 1877., Боксег), који је био историчар и министар. Имали су шесторо деце: Милицу (1851.-+23. април 1873.), Николу (+11. октобар 1870., Орлеан), Александра (27. септембар 1856.-+29. април 1903.), Ђорђа (31. децембар 1859.-+24. новембар 1882.), Персиду (26. април 1860.) и Катарину (6. март 1868.). Константин Николајевић је, нажалост, скончао самоубиством, а Кнегиња Полексија је се преудала за словеначкога адвоката др. Александра Прешерна (+1914.) са којим није имала деце. Кнегиња Клеопатра Карађорђевић (14. новембар 1835.-+1. јул 1855., Глајхенберг), пак, била је жена Милана Петронијевића, србскога капућехаје (посланика) на отоманској Порти у Константинопољу. Деце нису имали, као ни Кнез Алекса Карађорђевић (1836.-+1841.) и Кнез Светозар Карађорђевић (1841.-+5. март 1847.), који су умрли млади. Следеће чадо Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде је био Кнез Петар (18. новембар 1844., Београд-+16. август 1921., Београд) о којем ћемо, доцније, детаљније прозборити. Иза Петра је рођена Кнегиња Јелена Карађорђевић (1846.-+14. јул 1867.), која је била удата за Ђорђа Симића (1843.-+1921., Земун), министра председника (тј. председника Владе) и сина Стојана Симића. Ни они нису оставили порода, као ни Кнез Андрија Карађорђевић (1848.-+1864.), Кнегиња Јелисавета Карађорђевић (24. јун 1852.-+1852.) и Кнез Ђорђе Карађорђевић (29. децембар 1856.-+1888.).

Најмлађе дете Кнеза Александра I је био Кнез Арсен Карађорђевић (4. април 1859., Темишвар-+19. октобар 1936., Париз). Кнез Арсен је оснивач Млађе (Кнежевске) Линије Карађорђевића, по арх. Драгомиру Ацовићу, председнику Српскога хералдичкога друштва "Бели орао" (види: Генеалошки и хералдички преглед-Краљевски Дом Карађорђевића-Кнежеви и Краљеви Србије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије; Грифон; Београд). Кнез Арсен је био ђенерал руске Царске, доцније, србске и југословенске војске. Оженивши се Кнегињом Аурором (Зорком) Павловном Демидовом од Сан Доната (3. новембар 1873., Кијев-+28. јун 1904., Торино), Кнез Арсен је ородио србску Краљевску породицу са најодабранијим руским и европским аристократским кућама. Ипак, из овога брака је рођен само један законити потомак, Кнез Павле Карађорђевић (15. април 1893., Петроград у Русији-+14. септембар 1976., Париз). Наиме, близанце, које је Кнегиња Аурора родила у браку са Кнезом Арсеном он није признао. Један од ове двојице синова је умро пре 1918., а други је умро као руски емигрант око 1930. године у Паризу. Када кажемо да је браком Кнеза Арсена и Кнегиње Ауроре Дом Карађорђевића остварио родбинске везе са најодабранијим руским племенитим кућама, не можемо, а да не поменемо пар генеалошких података! Наиме, Кнегиња Аурора је била кћи Кнеза Павела Демидова од Сан Доната и Кнегиње Јелене Трубецке. Отац Кнеза Павела је, пак, био гроф Павел Демидов од Сан Доната, који је, опет, био син Грофа Николаја Демидова о Сан Доната и Грофице Јелисавете Строганове. Напомињемо да је, нпр., дом Трубецких Русији дао неке од најугледнијих делатника у домену науке и философије, попут Јевгенија Трубецкоја. Иначе, Благородије Демидова датира из времена рускога Цара Петра Великога (1672.-+1725./.

Кнез Павле Карађорђевић ће оставити дубокога трага у историји свога народа. Био је Кнез-Намесник (Регент) малолетноме Краљу Петру II Карађорђевићу после погибије Краља Александра I Карађорђевића (тј. 1934.-1941./. Он је, такође, својом женидбом повезао Карађорђевиће са најважнијим Владарским и аристократским Кућама Европе. Његова супруг је била Кнегиња Олга Олденбург од Грчке и Данске (27. мај 1903., Татои код Атине-+16. октобар 1997., Париз/. Њен отац је био Принц Николаос Олданбург од Данске и Грчке (1872.-+1938./, а мати Кнегиња Јелена Владимировна Романова од Русије (1882.-+1957./. Из наведенога произилази да Арсенова Линија Дома Карађорђевића има за претке не само Данске и Грчке Краљеве, већ и руске Цареве! Наиме, мајка Кнегиње Олге, Кнегиња Јелена Владимировна Романова од Русије, је била
кћи Великога Кнеза Владимира Романова од Русије (1847.-+1909.) и Принцезе Марије од Макленбург-Шверина (1854.-+1920./. Велики Кнез Владимир је био син Цара Александра II (1818.-+1881.) и Принцезе Марије од Хесена (1824.-+1880./. Александар II је био син Цара Николаја II (1794.-+1855.) и Принцеза Александре (Карлоте) Хоенцолерн од Пруске (1798.-+1860./. Отац и мати Цара Николаја I беху Цар Павел I (1754.-+1801.) и Принцеза Марија (Софија-Доротеја) од Виртемберга (1796.-+1828./. Родитељи Цара Павела I су били Цар Пјотр III (1726.-+1762.) и Принцеза Катарина (Софија-Аугуста) од Анхалт-Цербста, која ће, доцније, постати славном Царицом Катарином II -Великом (1729.-+1796./. Мати Цара Пјотра III Романова беше Кнегиња Ана од Русије (1708.-+1728./, која је била удата за Војводу Карла Фридриха од Хоиштајн-Готропа (1700.-+1739./. Отац, пак, Кнегиње Ане је био славни руски Император Пјотр I Велики, чија је супруга била Госпожа Марта Скавронска, потоња Царица Катарина I од Русије (1684.-+1727./. Отац Пјотра I Великога (а, тиме и предак Карађорђевића, наравно) био је Цар Алексеј (+1676./, а његов отац је био Цар Михаил III Фјодорович Романов. Из наведених родословних података се да закључити да би се оваквом генеалогијом могле да поносе и све оне европске Династије, које никада нису пежоративно називане "свињарским" или "опанчарским" (види: Kings & Queens of Europe - A genealogical chart of the Royal houses of Great Britian and Europe; приредила Anne Taute; Oval projects LTD; Лондон; 1989./. Наиме, управо су све ово преци (по женској линији) Кнегиње Олге Карађорђевић и њенога високоблагороднога порода! У браку са Кнезом Павлом, она је изродила троје деце: Кнеза Александра, Кнеза Николу и Кнегињу Јелисавету. Овакви достојни потомци својих племенитих предатака имају све разлоге да се диче, како својим Благородијем, тако и гуњем својега витешкога Родоначелника!
Кнез Александар Карађорђевић (13. август 1924., Вајтлоџ) је стекао неподељене симпатије србске јавности, иако је највећи део свога живота провео као изгнаник! Он је, ваистину, достојни потомак Карађорђев, Војинов, Немањин, Вуканов и Војислављев! Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић је имао два брака. Прва жена му је била Принцеза Марија-Пија од Савоје (1934./, кћи италијанскога Краља Умберта II од Савоје и белгијске Принцезе Мари-Жозе од Сакс-Кобурга и Готе. Овај брак је разведен и Кнегиња Мари-Жозе је се преудала за Принца Мишела од Бурбон-Парме. Кнез Александар, међутим, поново је се оженио и то Принцезом Барбаром од Лихтенштајна (1942./. Кнез Александар има четворо деце из првога и једно из другога брака. Из првог брака су му: Кнез Димитрије Умберто Антонио Петар Марија Карађорђевић (18. јун 1958., Булоњ-сир-Сен/, Кнез Михаило Никола Павле Ђорђо Марија Карађорђевић (18. јун 1958., Булоњ-сир-Сен/, Кнез Сергије Владимир Емануел Марија Карађорђевић (12. март 1963., Париз) и Кнегиња Јелена Олга Лидија Тамара Марија Карађорђевић (12. март 1963., Париз/. Из другог брака Кнез Александар има само сина, Кнеза Душана Павла Карађорђевића (26. новембар 1977., Вадуц у Лихтенштајну/, велику наду свих искрених србских Монархиста! Од деце Кнеза Александра су у браку само Кнез Сергије и Кнегиња Јелена. Кнез Сергије је ожењен Софијом, кћерком Бертрана де Толеда. Кнез Сергије и Кнегиња Софија су, нажалост, безчадни. Кнегиња Јелена, пак, удата је за господина Тери Гобера, индустријалца и трговца некретнинама са којим има кћер Милену Гобер (1988., Париз).

Попут својих предака, Кнез Александар (Павла) Карађорђевић је, ступајући у брак, ородио свој Дом са већим бројем европских аристократских родова и Владајућих Кућа! Као што рекосмо, његова прва жена, Кнегиња Марија-Пија је била кћи Краља Умберта II Савоје од Италије, док је његов отац био Краљ Италије и Албаније и Цар Етиопије Виторио Емануеле III (1869.-+1947.), чија је супруга била кћер црногорскога Краља Николе I Петровића-Његоша, Јелена (1873.-+1952.). По линији сродства са италијанским Краљевским Домом Савоја, Кнежеви Димитрије, Сергије, Михаило и Кнегиља Јелена Карађорђевић потичу и од: Војводе Емануела Филибрета од Савоје, Војводе Карла Емануела од Савоје-Великога (1562.-+1630.), Принца Томаза од Савоја-Карињана (1628.-1709.)... Након њих следе четири колена Принчева од Савоја-Карињана, до Краља Сардиније Карла Алберта од Савоје (1798.-+1849.), чији син је био први италијански Краљ, Виторио Емануеле II (1820.-+1878.). Он је, пак, био отац Краља Умберта I (1844.-+1900.), чији син, Краљ Виторио Емануеле III је био (као што рекосмо) зет Краља Николе I Петровића-Његоша од Црне Горе. Из овога се може извести један закључак од врло велике важности! Наиме, обе данашње Линије Дома Карађорђевића (тј. и Петра I и Кнеза Арсена) су у блискоме сродству са Светородном србском Династијом Петровића-Његоша, што их квалификује као легитимне баштинике богате петровићевске традиције! Захваљујући оваквоме пореклу, у венама Карађорђевића кола и крв оних европских Династија и Властеле, које су се ородиле са Домом Савоја. То су нпр. француска Краљевска Кућа Орлеан; шпанска Краљевска Кућа Хабсбурга; аустријски Царски Дом Хабсбурга; белгијски Краљевски Дом Сакс-Кобурга и Готе; Грофови од Бурбон-Соасона; Принчеви од Модене; Принчеви од Хесен-Рајнфелс-Ротенбурга; Принчеви од Хабсбург-Лорене; Принчеви од Саксоније и Курландије; Принчеви од Хабсбург-Тоскане; Принчеви од Савоје-Xенове...

Другим, пак, браком, Кнез Александар (Павла) Карађорђевић је свој високоплеменитородни Дом повезао са најистакнутијим германским племенитим родовима. Наиме, његова друга супруга, Кнегиња Варвара Карађорђевић је кћи Принца Јоханеса од Лихтенштајна (1910.-+1975.) и Грофице Каролине од Ледебур-Вихелна (1912.). Када имамо ово у виду, можемо само да закључимо да је Кнез Душан Карађорђевић потомак Принца Јохана од Лихтенштајна (1760.-+1836.), као и Принчева Франца (1802.-+1887.), Алфреда (1842.-+1907.) и Јоханеса (1873.-+1959.), деде Кнегиње Варваре Карађорђевић. Преко ове Лозе, Карађорђевићи су се ородили и са: Принчевима од Фирстенберг-Вајтре, Грофовима Потоцким, Грофовима Потоцким, Грофовима Андрашима од Чик-Сентмихаља и Красне Хорке и др. 

Млађи брат Кнеза Александра (Павловога) Карађорђевића, Кнез Никола Карађорђевић (29. јун 1928., Вајт Лоx у Енглеској-+12. април 1954., Дочек код Виндзора) није био жењен и млад је страдао у аутомобилској несрећи, док је се њихова сестра, Кнегиња Јелисавета Карађорђевић (1939.), удавала три пута! У првоме браку је била са господином Хауардом Оксенбергом (1919., Њу Јорк) са којим је изродила две кћери. Прва је чувена глумица Кетрин Оксенберг (22. септембар 1961., Њу Јорк), а друга је Кристин Оксенберг (27. децембар 1962.). У другоме браку, са Господаром Нилом Роксбергом Балфуром од Давика (12. август 1944., Лима у Перуу) рођен је Господар Николас Огистус Балфур од Давика (6.јун 1970., Лондон). У томе, другоме, браку Кнегиње Јелисавете свекар и свекрва су јој били Господар Арчибалд Роксберг Балфур од Давика и Госпожа Лилијан Хелен Купер. Елем, трећи брак је Кнегиња Јелисавета склопила са човеком из грађанскога сталежа (као и први). То је др. Мануел Елиас Уљоа (12. новембар 1922., Лима) и са њиме нема порода. Иначе, др. Уљоа је био перуански министар, председник Владе и председник Сената.

До данас, ово је Лоза Карађорђевића, која потиче од Кнеза Арсена и Кнеза Павла. Старији, пак, брат Кнеза Арсена, Кнез Петар (29. јул 1844., Београд-+16. август 1921., Београд), важан је за нашу причу будући да је он доцније постао српским Краљем, наследивши легитимну власт свога оца, Кнеза Александра II, а након коначне пропасти Династије Обреновића (29. мај 1903.). Као и многи други у Дому Карађорђевићевоме, Кнез Петар (доцније Краљ) је највећи део свога живота провео у изгнанству. Још у томе периоду свога живота, Кнез Петар је ступио у брак (30. јул 1883.) са Кнегињом Љубицом (Зорком) Петровић-Његош (11. децембар 1864., Цетиње-+4. март 1890., Цетиње) заувек повезавши две србске нововековне Краљевске Династије. Наиме, Кнегиња Зорка је била прво дете Кнеза Николе II Петровића-Његоша (Краљ од 1910. године) и Кнегиње Милене (22. април 1847., Чево-+16. март 1923., Кап д Антибо у Француској). Краљ Никола I (7. октобар 1841., Његуши-+1. март 1921., Кап д Антибо) је био син Великога Војводе од Граховца Мирка Петровића-Његоша (19. август 1820.-+20. јун 1867.) и Велике Војводкиње Анастасије (Стане) (15. јун 1824.-+12. јануар 1895.). Иначе, Велика Војводкиња Анастасија је била од Мартиновића. Ова благородна србска кућа је двојако била орођена са Петровићима-Његошима, будући да је жена Господара Марка Петровића-Његоша била Анђелина Мартиновић. Они су, иначе, родитељи Митрополита Петра I (Петровића-Његоша/Светога Петра Цетињскога/(1747., Његуши-+18. октобар 1830., Цетиње). Србска повест ће упамтити и многе Војводе и Сердаре од рода Мартиновића! Поменимо само неке од њих! Остаће упамћен сенатор Војвода Мило Мартиновић, чији син је био Перо Милов Мартиновић. Ипак, у особитоме памћењу наше бурне повести ће остати Господар Митар Мартиновић, дивизијар, командант Дринскога одреда и изасланик црногорски у Русији. Како било, између Великога Војводе Мирка и родоначелника Светородне Династије Петровића-Његоша, Монаха Петра (Радула), било је пет колена благородних Петровића-Његоша. Наиме, отац Великога Војводе Мирка од Граховца је био Станко, деда - Стијепо, прадеда - Марко, наврдеда - Дамјан, а његов отац беше Војвода Стефан (Шћепац/, син Радула/Монаха Петра). По овој линији, Карађорђевићи су у сродству и са Војводама Врбицама, будући да је из ове породице била и Госпожа Крстиња, жена Господара Станка и мајка Великога Војводе Мирка. Војводска кућа Врбица је, такође, била двојако орођена са Династијом Петровића-Његоша! Довољно ће, верујемо, бити да подсетимо само да је овај благородни дом дао и Војводу Маша Врбицу, капетана и Команданта артиљерије. Наравно, по истој линији, предак Карађорђевића је и Госпожа Слава (Монахиња Ана), жена Војводе Стефана (Шћепца).

Мајка Кнегиње Зорке, Кнегиња Милена (доцније Краљица), била је кћер Војводе Петра Вукотића (+поч. 1904., Цетиње), који је био осми Војвода из рода Вукотића. Овај благородни и витешки дом је, иначе, дао девет Војвода и осам Сердара! Интересантно је да да један од наших најеминентнијих стручњака из домена хералдике управо овој породици Војвода и Сердара Вукотића приписује грб Вукотића из илирскога грбовника Коренића-Неорића (1595.). У разним преписима и верзијама овога чувенога грбовника помињу се Кнез Вукац Вукотић (пом. 1419.) и Кнез и Витез Прибислав Вукотић - "коморник херцегов". Иначе, у тим изворима се презиме не доноси доследно, већ и у верзијама: Вукошић, Wukowich, Wkotich и Vukotich. Ми, иначе, од прве половине XX века пратимо лозу Вукотића десет колена уназад! Елем, Војвода Петар Вукотић је био второбрачан и у првоме браку је био ожењен Госпожом Јелом Војводић (из Бјелопавлића), а у другоме са Госпожом Јаницом Ковачевић (из Грахова). Имао је шесторо деце од којих (осим Краљице Милене) издвајамо Војводу Стева Петрова Вукотића. Између Војводе Петра Стеванова и претка свију Вукотића, Свештеника Драгоја (отац Господара Вукашина и Војводе Драшка Поповића, као и деда Војводе и Сердара Вукоте Вукашиновога, по којему породица носи име), има равно шест колена. Тако, у директне претке Карађорђевића спадају: Свештеник Драгоје; Вукашин; Сердар и Војвода Вукота; Петар Вукотин; Шалета Петров Вукотић и жена му-Стана; Перко Шалетин Вукотић и жена му-Ризна (Рожна) Никчевић из Пјешиваца и сенатор Перков Вукотић (+1867., Чево), деда Краљице Милене Петровић-Његош. Иначе, високо благородни дом Вукотића је Србству дао тако велики број Сердара и Војвода, да Карађорђевићи могу бити изузетно поносни на ове своје сроднике. Да овде није само реч о броју, већ и о соју сведоче и светла имена ових србских бесмртника - Војвода: Вукадина, Драга, Мића, Грујице, Рада (код Острога 1877., у војни са Сулејман-пашом) и Сердара: Xикана (наследни млетачки гувернер за Боку и Црну Гору), Вукала (2. пол. XVIII в.), Богдана, Махојла, Рама (+1876., бој на Шуматовцу) и Станка, оца славнога ђенерала Сердара Јанка Вукотића (18. фебруар 1866. Чево 4. фебруар 1927.). Поменути Сердар Јанко Станков Вукотић је, уједно, и потоњи Сердар Вукотић, док је последњи (за сада) од Војвода из рода Вукотинога, брат Краљице Милене, Војвода Стево Петров Вукотић, Интересантно би било и подсетити да је Сердар и Војвода Вукота Вукашинов био, такође, второбрачан. Прва му је жена била кћи Попа Мијушковића, а друга је била Госпођа Пава, сестра славнога епскога јунака Харамбаша Вука Мандушића. Но, ово и није једина веза ових славних сродника Карађорђевића са србском епиком, будући да Владика Петар II (Петровић-Његош), у Горскоме вијенцу често помиње Војводу Драшка и Сердара Вукоту. Будући да ми родослов племенитих Вукотића пратимо од XVII века, било би интересантно видети како је речени господин Ацовић успоставио њихову везу са средњевековним Вукотићима, које срећемо у тзв. "илирским" грбовницима (види: Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић; Родословне таблице и грбови српских Династија и Властеле; Бата; Београд; 1991. - Александар Соловјев; Историја српског грба и други хералдички радови; Правни факултет Университета у Београду, Досије, БМГ; Београд; 2000. - Јанко Вукотић; Успомене из три рата; Службени лист СРЈ; Београд; 1996.). Како било, дом Вукотића је орођен и са знаменитим домом Војвода и Гувернадура Радоњића, будући да је чувени Војвода Иво Радоњић (муж Јоке Петровић-Његош) унук Перка Шалетинога Вукотића, чукундеде Кнегиње Зорке Карађорђевић. Додајмо и то да су Вукотићи од племена Озринића"

Дакле, са изданком те и такве славне србске Лозе је Кнез Петар Карађорђевић ородио дом Карађорђев! Иначе, Краљ Никола I је био познат као: "Таст Европе", јер је своје многобројне кћери удао у најславније европске Дворове и великашке куће. На тај начин, пашенозима нашега Краља Петра I, постали су: Цар Етиопије и Краљ Италије и Албаније Велики Кнез Николај Николајевич Романов, Кнез Георгије Романов-Лајхтенберг и Принц Франц Јозеф де Батенберг. Како било, Кнез Петар и Кнегиња Зорка су изродили петоро деце: Кнегињу Јелену, Кнегињу Милену, Кнеза Ђорђа, Кнеза Александра и Кнеза Андрију. Но, Кнегиња Милена Карађорђевић (13. април 1886., Цетиње -+9. децембар 1887., Цетиње) и Кнез Андрија Карађорђевић (25. фебруар 1890.-+27. март 1890.), на жалост, нису поживели, што је особито ражалостило њиховога великога оца, који је (када му је умрла и жена) погођен свиме тиме, променио и породичну Крсну Славу, а по Митрополитовоме благослову. Светога Климента су заменили Светим Андријом, којега Карађорђевићи и данас славе!

Дакле, од петоро деце Петра Ослободиоца, преживело је троје, тј.: Кнегиње Јелена Карађорђевић (23. октобра 1884., Ријека -+16. октобар 1962., Ница), Кнез Ђорђе Карађорђевић (27. август 1887., Цетиње-+17. октобар 1972., Београд) и кнез Александар Карађорђевић (4. децембар 1888., Цетиње-+. октобар 1934., Марсеј). Кнегиња Јелена је се удала за Великога Кнеза Ивана Константиновича Романова од Русије (23. јун 1886., Павловск-+18. јул 1918., Алпајевск). Велики Кнез Иван је, иначе, мученички пострадао од безбожних бољшевика током њихове богоборне револуције! На тај начин је зет нашега Краљевскога Дома следовао примеру Свете Царствујушче Породице, његовога рођака Светога Цара-мученика Николаја II Романова! Кнез Иван беше син Великога Кнеза Константина Константиновича Романова и Велике Кнегиње Јелисавете Маврикијевне, рођене као Госпођа Елизабета, Принцеза од Саксен-Алтенбурга и Војводкиња од Саксоније. Ово значи да је потомство Кнегиње Јелене спадало у ред озбиљнијих претендената на руски Царски Престо! Она и Велики Кнез Иван су имали сина, Кнеза Всеволда Ивановича Романова (7. јануар 1914., Петроград-+18. јун 1973., Лондон) и кћер, Кнегињу Катарину Иванову (12.фебруара 1915., Павловск). Кнез Всеволд је се женио три пута! Прва жена му је била Грофица Мери Лејди Лајгон од Бичема (12. фебруар 1910., Мадресфилд-+27. септембар 1982., Фарингтон), кћер Грофа Вилијема Лајгона од Бичема и Госпође Летис Мери Елизабет Лејди Гровнор. Иначе, Гроф Вилијем Лајгон од Бичема је био седми Гроф од Бичема, Витез Подвезице и гувернер Новога Јужнога Велса. Друга супруга Кнеза Всеволда Романова је била Госпожа Емилија де Гостоњи (19. април 1914., Будимпешта), кћер пуковника Евгенија де Гостоњија и Госпоже Етел Јолан Тере де Тури. Кнегиња Емилија је претходно била удавана два пута, а и овај брак Кнеза Всеволда (као и претходни) је разведен. По разводу, Кнегиња Емилија је се преудала за Грофа Сигисмунда де Бертхолда. Трећи пут, Кнез Всеволд је оженио жену из грађанскога сталежа, Вали наст (4. април 1930.), кћер мајора Сирила Александера Наста и жене му, Дороти Лав. За чудо, поред свих ових бракова, Кнез Всеволд је остао безчадан!

Његова сестра, Кнегиња Јекатерина (12. јул 1915., Павловск), пак, је се удала за Маркиза Руђера Фарачеа ди Вилафореста (4. август 1909., Лондон-+14. септембар 1970., Рим). Маркиз Руђеро је био син Маркза Алфреда Фарачеа ди Вилафореста и Госпоже Катарине Факини. Маркиза Јекатерина и Маркиз Руђеро су се развели 1945. године, али су изродили троје благородне чељади. Њихова кћи, Маркиза Николета Фараче ди Вилафореста (23. јул 1938., Рим) је била удата за Алберта Грундланда (12. јул 1931., Монтевидео -+27. децембар 1984., Монтевидео) са којим је има двоје деце: Едуарда-Алберта Грундланда (15. јануара 1971., Монтевидео) и Александру-Габријелу Грундланд (17. септембар 1971., Монтевидео). Друга кћи Маркиза Руђера и Маркизе Јекатерине је Маркиза Фијамета Фараче ди Вилафореста (19. фебруар 1940., Будимпешпта). Она је има два брака. У првоме је била са Виктором Арселусом (20. фебруар 1935., Монтевидео), са којим је изродила два сина: Виктора-Жана Арселуса (29. новембар 1973., Њу Јорк) и Себастијана Арселуса (5. новембар 1976., Њу Јорк). Са другим мужем, Идеалом, добила је сина Александра (31. јул 1984., Манхасет). Треће и последње дете Маркиза Руђера и Маркизе Јекатерине је Маркиз Ђовани Фараче ди Вилафореста (20. октобар 1943., Рим), који је оженио Мари-Клод Телије Дебрес (24. април 1944., Лондон), кћер Жана Телије Дебреса и Монике Димон. Маркиз Ђовани има два сина: Маркиза Александра Фараче ди Вилафореста (29. август 1971., Неј) и Маркиза Јана Фарче ди Вилафореста (4. октобар 1974., Версај). Значи, Краљ Петар I Карађорђевић-Ослободиоц је чукундеда Маркизима Александру и Јану!
Треће дете Кнеза Петра и Кнегиње Љубице (Зорке), Кнез Ђорђе Карађорђевић, био је несуђени Краљ Србије и Југославије. Наиме, иако је био прворођени син Краља Петра I, он је се захвалио на Престолонаследништву 27. марта 1909. године. Он је оженио Госпожу Радмилу, изданак угледне војводске породице из Црне Горе. Отац Кнегиње Радмиле Карађорђевић (4. јул 1907., Ниш-+8. мај 1993., Београд) је био Раде Радоњић, пореклом са Његуша! Мајка јој је била Јелена Јовановић из Новога Сада. Радоњићи су, иначе, кућа која је изнедрила више Војвода и Гувернадура (млетачких), а троструко су орођени и са Светородном Династијом Петровића-Његоша, као и са војводским и сердарским домом Вукотића, од којега су и преузели (одкупили) млетачко гувернадурско достојанство (наследно). Према томе, Радоњићи су једна од значајнијих фамилија у повести Црне Горе. Посебно ће остати упамћен, горе поменути, сенатор и Војвода Иво Раков Радоњић, који је био ожењен Госпожом Јоке Петровић-Његош, кћерком Војводе Станка Петровића-Његоша (1790.-+1851.). Господар Филип Радоњић је, такође, ородио ова два дома, оженивши Госпожу Ивану, кћер Сава и Маре Петровић-Његош. Иначе, Господар Саво беше брат Митрополита Петра I (Свети Петар Цетињски). Кућа Радоњића је Србству давала и служитеље Олтара Господњега, попут Свештеника Миње и Протојереја његошскога Михаила Радоњића, који је био и официр јуначке црногорске војске. Елем, Кнез Ђорђе Карађорђевић и Кнегиња Радмила Карађорђевић нису имали "од срца порода"!
За нашу причу је посебно важно да проговоримо и о четвртоме детету Кнеза Петра Карађорђевића и Кнегиње Зорке! То је био Кнез Александар Карађорђевић, који ће 1921. године постати Краљем. Краљ Александар I Карађорђевић-Ујединитељ је оженио Принцезу Мариоару (Марију) од Румуније и Хоенцолерн-Сигмарингена (9. јануар 1900., Гота-+22. јуна 1961., Лондон). Овим браком је Краљевска Лоза Карађорђевића остварила сродство са најважнијим европским Дворовима! Тим браком су се, по речима господина Драгомира Ацовића (у пролеће 2001. године, на телевизији "Студо Б"), Немањићи вратили у Србију! Међутим, из горњега се може јасно видети да они из ње никада нису ни одлазили, будући да су Карађорђевићи истинити баштиници немањићске традиције и то преко личности самога њиховога витешкога Родоначелника и његових пратиоца. Но, речи господина Ацовића су јасна алузије на порекло Краљице Марије Карађорђевић, јер су њени преци, ваистину, склапали бракове са припадницима србских Династија Немањића и Вукановића! О овим родбинским везама смо раније нешто, већ, прозборили, али је потребно подсетити, нпр. на чињеницу да је једна кћерка рашкога Жупана Вукана (+између 1112. и 1115.), родоначелника Династија Вукановића из које происходи Династија Немањића (чију везу са Карађорђевићима смо, надам се, установили), била удата за дукљанскога Краља Владимира. Овај, пак, изданак Династије Војислављевића био је син Господара Владимира, најстаријега сина првога крунисаног србскога Краља Михаила (после 1042.-+ после 1081.). Краљ Михаило је, у другоме браку, био зет источноромејскога Василевса Константина IX Мономаха. Интересантно је напоменути да је и у овоме случају (дакле на самоме почетку крштене србске Монархије) одступљено од принципа примогенитуре, будући да је Краља Михаила на србскоме Престолу наследио његов седми син (од, укупно, дванаесторо деце), Константин Бодин (+1101.)! Навешћемо и то да је Краљ Михаило био син Кнеза Стефана Војислава (Доброслава) и нећаке бугарскога Цара Самуила. Кнез Стефан Војислав беше син Господара Драгимира, Владара Травуније и Захумља и његове жене, ћерке рашкога Жупана Љутомира. Господар Драгимир беше син Господара Хвалимира, првог познатога претка у родослову србске Династије Војислављевића. Када говоримо о родбинским везама Династије Вукановића и њиховој важности за Карађорђевиће, ваља подсетити да је млађи брат Жупана Вукана, Жупан Марко, имао и прворођенога сина Жупана рашкога Уроша I (први пом. 1094.). Његова кћи Госпожа Јелена је била угарска Краљица, тј. жена Краља Беле II Слепог (+1141.) и мати Краљева Гезе II (+1162.), Ладислава II и Стефана IV (+1165.). Она је, такође и баба Краљева Стефана III (+март 1172.) и Беле III Алексија. Занимљиво је рећи да је, после смрти Белошем Вукановићем (+пре 1198.), који је носио и угарски наслов Палатина, тј. Вицекраља (види: др. Војислава Недељковић; Српска Војводина; часопис Искра бр. 1082; Искра Периодицал; Бирминген, У.К.; 1. јули 2001., стр. 15-19.). За нашу причу је битно да истакнемо да је Краљ Бела II, зет Жупана Уроша I, пето колено од угарскога Краља Иштвана I (100-+1038.), сина Гезе (+997.). Крв србске Династије Вукановића је тако ушла и у жиле бројних европских владајућих Кућа, блиских сродника Карађорђевића. На сличан, посредан, начин су Карађорђевићи у вези и са славном ссредњевековном србском војводском кућом Јакшића, познатом из наше епске поезије. Наиме, Војвода Јакша (+после 1453.) је био истакнути Великаш за владе Деспота Ђурђа Бранковића (око 3375.-+24. децембар 1456.). Његов син Војвода Стефан (+6. јануар 1489.) и жена му Милица, имали су и кћер Ану (+после 29. априла 1547.), удату за рускога Бојара, Кнеза Василија Лавовича Глинскога-Слепога (+1515.). Њихова кћи, Јелена (+3. април 1538.) је била жена Великога Кнеза моасковскога Василија III, док је њихов син, Велики Кнез Иван IV -Грозни (25. август 1530.-+18. март 1584.), 1547. године постао првим крунисаним Царем све Русије. Дакле први руски Цар је био праунук једнога србскога Војводе! Ова руска Лоза је, међутим, угашена по мушкој линији, већ, у другоме колену и то са Василијем IV (+1612.). Ипак, прва жена Цара Ивана IV Грознога је била Госпожа Анастасија (+1560.), кћи Романа Јурјевича Захарина. Ово је битно стога што је, после смрти поменутога Василија IV, руским Царем постао Михаил III Феодорович Романов (+1645.), који је, са женом му, Евдокијом (+1645.), кћерком Лукаина Стрјешњева, зачетник Светородне Династије Романова. О многобројним и чврстим родбинским везама Романова и Карађорђевића смо понешто, већ, говорили! Елем, поменутом приликом је господин Ацовић, као изванредан познаваоц тематике, довео Карађорђевиће, по линији Краљице Марије, у везу а Династијом бугарскога Цара Самуила (+1014.), назвавши их потомцима Самуиловога брата Арона! Иначе, после Самуилове смрти Престо је наследио његов син Гаврило Радомир, али га је, после годину дана, збацио са власти Аронов син, Јован Владислав. Учинио је ово у име освете, будући да је његов отац, Арон, убијен по наређењу Цара Самуила (види: Ирена Павловић; Историја Српске Цркве са националном историјом; Београд; 2002.; стр. 169.). Како било, бугарски Цар Јован Владислав заузима неславно место у србској повести, као убица првога србскога Свеца, Кнеза зетскога Јована Владимира (Свети Краљ Јован Владимир). Место Кнеза Јована Владимира у родослову Династије Војислављевића боље схватамо ако знамо да му је отац био зетски Господар Петрислав, син Хвалимиров. Злочин Цара Јована Владислава је тиме већи, када знамо да је Кнез Јован Владимир био муж Владиславове сестре од стрица - Косаре, ћерке Цара Самуила. 
Но, вратимо се Краљици Марији! Она је била кћи румунскога Краља Фердинанда I (1865.-+1927.) и Краљице Марије (1875.-+1938.). Већ смо рекли да је Румунијом владала пруска Династија Хоенцолерна, а румунска Краљица Марија је била Принцеза од Сакс-Кобург и Готе и Велике Британије. Ова чињеница нам говори да су потомци Краља Александра I Карађорђевића врло блиски сродници саксонско-британскога Краљевског Дома Гвелф-Ветин и Виндзор! Овом линијом, као потомци Краља Фердинанда I од Румуније и Хоенцолерн-Сигмарингена, Карађорђевићи су се ородили са следећим европским Владарскими аристократским Фамилијама: португалски Краљевски Дом од Орлеан-Брагансе, Грофови од Етинген-Шпилберга, Грофови од хоенцолерн-Берга, Принчеви од Салм-Кирбурга, Принчеви Мира, Принчеви од Бадена... Као потомци румунске Краљице Марије, Карађорђевићи су потомци дуге Лозе британских Краљева и Краљица. Тако су Краљ Петар II Карађорђевић и Кнежеви Томислав и Андреј били чукунунуци Краљице Уједињенога Краљевства Велике Британије и Ирске и Царице Индије Викторије I (1819.-+1901). Када ово знамо, пратећи родослов британске Краљевске Династије, закључујемо да србска Краљевска Династија Карађорђевића не води порекло само од хановерскога Дома, већ и од: шкотске Краљевске Куће Стјуарта, француских Краљева од Орлеана и Анжуја, данске Династије Олденбурга, Краљева Кастиље... На овај начин можемо да пратимо претке Карађорђевића све до шкотскога Краља Малколма II (1005.-+1034.) и енглескога Краља Едгара (050.-+ 975.).
Од овакве Лозе су потекли, дакле и високоблагородни синови Краља Александра I, Витешкога Краља Ујединитиља! Први његов син је био Кнез Петар Карађорђевић (6. септембар 1923., Београд-+3. новембар 1970., Денвер, САД), који ће наследити и Престо предака. Другорођени је био Кнез Томислав Карађорђевић (19. јануар 1928., Београд -+12. јул 2000.), а најмлађи је био Кнез Андреј Карађорђевић (28. јун 1929., Блед-+7. мај 1990., Палм Спрингс, САД). Покојни Кнез Томислав Карађорђевић је био второбрачан, са двоје деце из првога и двоје деце из другога брака. Првенац му је син, Кнез Никола Карађорђевић (15. март 1958., Лондон), који је још нежења. Једина кћер Кнеза Томислава је Кнегиња Катарина (28. новембар 1959., Лондон), која је се удала за Дезмонда де Силву, са којим има кћерчицу Викторију (вероватно по њеном великом претку, Царици и Краљици Викторији I). Из другога брака Кнез Томислав је добио Кнеза Ђорђа Карађорђевића (25. мај 1984., Лондон) и Кнеза Михаила Карађорђевића (1986.). Прва супруга Кнеза Томислава је била Принцеза Маргарита Алиса Тира Викторија Марија Лујза Сколастика, кћи Бертолда, Маркгрофа од Бадена и Војводе од Церингена и његове жене, Принцезе Теодоре од Грчке и Данске. По овој линији су Кнез Никола и Кнегиња Катарина Карађорђевић потомци Великих Војвода, Принчева и Маркгрофова од Бадена и Војвода од Церингена, али њиховим жилама струји и крв: шведских Краљева, Краљевскога Дома Хановера и Велике Британије, Кнежева Боарне-Романовски-Лајхтенберга и др. Друга, пак, жена Кнеза Томислава, Кнегиња Линда Карађорђевић (1949.) потиче из грађанскога сталежа, што, наравно, Кнежеве Ђорђа и Михаила ништа мање не чини ни Кнежевима ни потомцима Врховнога Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа! Кнегиња Линда Карађорђевић је кћерка Холбрука Ван Дајк Бонија. Не можемо, ипак, а да не доведемо у питање склоност неких од Карађорђевића, који су кроз повест склапали морганатске бракове. Нисмо сигурни колико је то добро за саму Династију и њен углед у народу и свету!?
Но, покојни Кнез Андреј Карађорђевић је се женио три пута и изродио је четворо деце, а усвојио једно. Први је брак Кнез Андреј склопио са Принцезом Маргаретом Брабант од Хесена (10. јануар 1933., Кронберг). Принцеза Кристина је, иначе, ћерка Принца Кристофа Ернеста Августа Брабанта од Хесена (1901.-+1943.) и Принцезе Софије 01-денбург од Грчке и Данске (1914.). Друга супруга (после развода са Кнегињом Христином) Кнеза Андреја, била је Принцеза Кира-Мелита Феодора Марија Викторија Александра Саарбринкен од Лајнингена (18. јул 1930., Кобург). Отац Кнегиње Кире је био Господар Карл Саарбринкен, VI Принц од Лајнингена, док јој је мати била Велика Кнегиња Марија Кириловна Романова од Русије. У трећем браку је Кнез Андреј био са Србкињом из редова грађанскога сталежа. То је Милица (Ева Марија) Анђелковић (26. август 1931., Врњачка Бања). Кнегиња Милица Карађорђевић је кћерка господина Милана Анђелковића и госпође Еве Јовановић. Била је претходно удавана два пута! Из брака са господином Сиљановићем има једнога сина, док из брака са др. Френком Лоуом има двоје деце. Иначе, за др. Лоуа је се удала под именом Мици. Госпожа Милица је удова Кнеза Андреја и именована је Кнегињом Карађорђевић. Ваља подсетити да је Кнез Андреј Карађорђевић (по неким индицијама) пострадао од комунистичке тајне полиције, мада поједини истраживачи говоре и о самоубиству, што је мало вероватно! Елем, деца из првога брака Кнеза Андреја Карађорђевића су Кнегиња Марија Татјана Карађорђевић (18. јул 1957., Лондон) и Кнез Христофор Карађорђевић. (4. фебруар 1960.).
Њ.К.В. Кнез Христофор Карађорђевић је погинуо у саобраћајној несрећи као млад човек. Остаће упамћен као смирен човек и Аристократа, који није патио од претеране гордости, каква, понекад оптерећује оне са "плавом крви". Радио је као учитељ на једноме шкотскоме острву, где је и погинуо враћајући се кући бициклом са посла. Тек када је погинуо, његове колеге са посла су (из штампе) сазнале да је је био унук и праунук велики србских Краљева, као и блиски сродник британске Владарске Породице! Кнез Христофор је, иначе, неко време, служио и као официр британске Краљевске војске. Када о овоме говоримо, не можемо, а да не изразимо своју запањеност чињеницом да у једној, тако референтној, књизи родослова, каква је чувени Almanach da Gotha (издање за 2000. годину), нема података о Кнезу Христофору! На овај начин су постали још сличнијима Кнез Христофор и Кнез Никола (син Кнеза Павла), који не само да су страдали на сличан начин, већ их тако битна књига родослова не помиње! Уосталом, податци, који се тамо могу наћи о Карађорђевићима нипошто нису безпрекорни! Христофоров брат (из другога брака Кнеза Андреја), Кнез Владимир Карађорђевић (21. март 1964., Лондон) је од оца наследио велику љубав према своме народу. Израз ове љубави је и пристанак Кнеза Владимира да се стави на чело Светске србске заједнице из Лондона, почетком деведесетих година прошлога века. Нажалост, нисмо сигурни колико је његов ангажман у једној таквој организацији имао кориснога утицаја на судбину Отачаства! Кнез Владимир, обзиром на његово порекло по женској линији, спада и у озбиљније претенденте на руски Царски Престо! Исти је случај, наравно и са најмлађим чадом Кнеза Андреја, Кнезом Димитријем Карађорђевићем (12. април 165., Лондон). За сада, ни једно од деце Кнеза Андреја није оставио потомство. Из брака са Кнегињом Милицом, Кнез Андреј није имао порода, али је усвојио Кнегињу Лавинију Карађорђевић (15. октобар 1961., Лондон) још 1965. године док је био у браку са Кнегињом Киром.
Први син Краља Александра I и Краљице Марије је био Кнез Петар Карађорђевић, који ће, доцније, постати и Краљем Југославије. По несрећно свршеном Априлском рату 1941. године, он одлази у избеглиштво у Велику Британију. Тамо он ступа у брак (20. март 1944.) са Принцезом Александром од Грчке и Данске (25. март 1925. -+30. јануар 1993.). Њен отац је био грчки Краљ Александрос I (1893.-+1920.), а мати Госпожа Аспазија Манос, потоња Принцеза од Грчке (1896.-+ 1972.). О пореклу грчке Династије понешто, већ, знамо. Но, наведимо да је Дом Олденбург (а, тиме и Дом Карађорђевића) у сродству са: британским, чешким, пољским, пруским, норвешким, руским и другим Владарским Кућама. Ови предци Карађорђевића се могу пратити све до данскога Краља Горама (+око 940.). По овој линији, потомство Краља Петра II Карађорђевића од Југославије има за претке и сроднике: немачку Царску Династију Хоенцолерна, руску Светородну Царску Династију Романова, Принчеве од Хесе-Касела, Војводе од Шлезвиг-Холштајн-Зондербург-Гликсбурга и много друге. Но, особито је интересантно порекло мајке Краљице Александре Карађорђевић од Југославије. Према истраживањима арх. Драгомира Ацовића (која, истина, неки оспоравају), Принцеза Аспазија од Грчке потиче од угледних грчких племићских родова Манос, Аргиропулос и Суци (Суцос или Суцо). Отац Принцезе Аспазије је био Петрос Манос (1871.-+1918.), а мајка Марија Аргиропулос (1874.-+1930.). Породица Манос је (између осталих) дала и Манолакија Маноса (1655.), претка Карађорђевића, који је био Велики Логотет Васељенскога Патријарха. Велики Логотет је имао функцију канцелара, саветника и писара Васељенскога Патријарха. Он је био чувар Патријарашкога печата и имао је улогу посредника између Патријарха и отоманске Порте. Други предак Карађорђевића из породице Манос, на којега подсећамо, био је Велики Комораник Влашке, Димитриос (+1828.), али и грчки ђенерал Трасибул Манос (1835.-+1922.), деда Принцезе Аспазије. Управо жена ђенерала Трасибула, Роксана Мавромихалис, по женској линији потиче од знамените фанариотске куће Суцос. Интересантно је да су Турци у време Првога србскога устанка (1804.-+1813.) и владе Врховнога Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђевића, покушавајући да смире Устанак дипломатским путем, нудили Србији вазални однос, као и владајућега Кнеза управо из ове грчке породице! Наравно, ово је одбијено од србске стране, што је и разумљиво обзиром на улогу Грка-фанариота, коју су они играли на овим просторима у време тираније безбожних Турака. Принчеви Суцо су били у родбинским односима са Кнежевима Калимахијима од Молдавије, Грофовима Дудеску и Принчевима Раковица, а преци Карађорђевића по линији породице Манос су и Принчеви Гика и Принчеви Караxа. Иначе, име фанариотске породице Караxа појављује се у повести Србије и са још једном, врло значајном, личношћу. Наиме, ова кућа је дала и једнога србскога Патријарха! Патријарх Јоаникије III (Караxа) (рођ. у Цариграду-+манастир Светога Георгија-Кримскога на Халки, 1793.) је, доцније, постао и васељенским Патријархом, али Србима није остао у лепоме сећању! Како било, од предака Дома Карађорђевића по линији породице Аргиропулос, поменимо Кајмакама Влашке и Великога Жупана Крајове, Георгиоса Аргиропулоса (друга пол. XVIII в.), који је био ожењен Принцезом Раду Караxа. Његов син, Периклес (1810.-+1860.), је био ожењен Принцезом Аглае Росети (+1871.). Они су били прадеда и прабаба Принцеза Аспазије, мајке Краљице Александре Карађорђевић.
Брак Краља Петра II и Краљице Александре није био најсрећнији, али нам је дао Кнеза Александра Карађорђевића (17. јул 1945., Лондон). Божијим Промислом, датум рођења Кнеза Александра је се поклопио са два датума од изузетне важности за србску и светску историју, а нарочито за поборнике монархистичке мисли уопште! Наиме, на тај дан, 1917. године, су погани совјетски бољшевици мучки побили руску Царску Породицу на челу са Царом Николајем II Романовим (Свети Цар-мученик Николај), а на исти тај дан, 1946. године, су југословенски комунисти погубили бесмртнике ђенерала Драгољуба-Дражу Михаиловића и Господара ђенерала Косту Мушицког, иначе, потомка србске племићске породице из Аустроугарске. Елем, Кнез Александар је второбрачан и има тројицу синова из првога брака, док му други брак није благословен породом. Прва супруга Кнеза Александра је била Принцеза Марија да Глорија Енрикета Долорес Лусија Микаела Рафаела Габриела Гонзага од Орлеан-Брагансе (13. децембар 1946., Петрополис у Бразилу). Друга супруга Кнеза Александра је из грађанскога сталежа. Кнегиња Катарина Карађорђевић (13. новембар 1943.) је била претходно удавана за господина Ендрјуса, са којим има двоје деце. Она је кћи господина Роберта Батиса и госпође Ане Дости. Према неким изворима, породица Батис је породица солунских Јевреја! Уколико би се овакав податак показао исправним, то би болно одјекнуло у душама свих србских Монархиста и антициониста! Како рекосмо, из брака са Принцезом Маријом, Кнез Александар
 има тројицу синова у које са надом и љубављу гледа сво отачаствољубиво Србство, као и у Кнежеве Душана, Михаила, Ђорђа и остале млађе Карађорђевиће, који не представљају само будућност наше Богохраниме Династије, већ и читавога Отачаства! Први син Кнеза Александра је Кнез Петар Карађорђевић (5. фебруар 1980. Чикаго), друга двојица су разнојајчани близанци, Кнез Филип Карађорђевић (15. 1982., Вашингтон) и Кнез Александар Карађорђевић (15. јануар 1982., Вашингтон). Као потомци бразилско-португалске Династије Орлеан-Браганса, они су изданак европских Владарских Лоза од најбољега соја! Наиме, њихова мати, Кнегиња Марија је кћерка Принца Педра Гастона од Орлеан-Брагансе (1913.) и Принцезе Марије де ла Есперанце од Бурбона и Обе Сицилије (1914.). Ово значи да су наши Кнежеви Петар, Филип и Александар, наврунуци Цара Педра II од Бразила (1825.-+1891.). Отац Цара Педра II је био Цар Педро I (1798.-+1834.). Овоме је отац био Краљ Португала и Бразила Жоан VI, а његови родитељи су били Краљица Марија I од Португала и Бразила (1767.-+1786.) и Краљ-Супруг Педро III од Португала (1767.-+1786.). Посебно је важно подвући да су Карађорђевићи овиме чврсто орођени са Династијом Орлеа-Браганса, али су се у листу њихових предака и сродника "уписали" и: Династија од Бурбона Обе Сицилије, француска Династија од Орлеана, Династија од Бурбон-Шпаније, Царска Кућа Хабсбурга од Аустрије, Грофови Доxенски од Доxеница, као и многи други.
На овоме месту би смо искористили згодну прилику да укажемо и на једну особеност србске Монархије, а која се јасно види из горњега нашега казивања. Ова особеност је стекла "право грађанства" у нас од самих почетака србске Монархије, а добија на актуелности и у данима данашњим. Наиме, србске Владарске Куће се нису беспоговорно и безусловно држале права прворођења (примогенитуре). Ако, за тренутак, занемаримо Домове Властимировића (
VII-Xв.), Војислављевића (X-XII в.) и Вукановића (XI-XII в.), те пођемо од Светородних Немањића, видећемо да је још славни Велики Жупан Стефан Немања оставио Престо праотаца средњем, а не прворођеноме сину! Он је, дакле, оценио да Стефан има већи владалачки потенцијал од Вукана и, сходно томе, поступио је у најбољем интересу Отачаства. Сличан случај је био и од Династије Карађорђевића. При томе, Скупштина (као бледи одблесак средњевековних србских Сабора) је имала пресудну реч када год је обнављана законита власт Карађорђевога Дома! Наиме, Карађорђа на Престолу није наследио старији син, Кнез Алекса Карађорђевић, нити његово законито потомство, већ, најмлађи, Кнез Александар Карађорђевић и њега Лоза! Од принципа примогенитуре је и доцније одступљено и то у случају Кнежева Ђорђа и Александра, синова Краља Петра I. Србска Монархија се и на овоме питању пројављује крајње "функционалном" и оном, која не робује форми, већ има ползу Отачаства за превасходни интерес! Верујемо да овакву своју особину наша Монархија ни данас не би смела да изгуби! Ово тим пре што се ради о устаљеној и делотворној пракси од самих почетака наше крштене повести. Србији не треба ни Краљ-лутка ни Краљ-тиранин, већ Домаћин, који би одговарао староме Сенекиноме опису Владара: "Rex est qui est nihil metuit" ("Краљ је онај, који се ничега не боји")!
После овога покушаја систематизације скромних генеалошких сазнања о Богом чуваној нашој Краљевској Породици, намеће нам се само један закључак! Наиме, када имамо у виду да су Карађорђевићи потомци најизврснијих европских Династија и Властеле, као и потомци одабраних србских средњевековних и нововековних Владарских и аристократских родова, много нам је јасније зашто су Карађорђевићи владали и владаће у будућности "по Милости Божијој"! Ваистину, право је чудо Промисла Божијега како се ово "јуначко кољено" одржало у условима прогона и страдања кроз стотине година! Управо је сам Господ, који нам је свима "прва нада", делујући кроз читаву освештану повест србскога народа, подигао Србима најдостојнију и најблагороднију Породицу да им се стави на чело. Та је Породица, Краљевски Дом Карађорђевића!
  (преузето ........  )

ЛеЗ 0012383 


Нема коментара:

Постави коментар