Translate

понедељак, 30. новембар 2015.

Библиотека "Предрага и Лилије Пузић"

Током ове јесени штампана је невелика и прва књига песама Господина Предрага Пузића, посвећена на први поглед деци, једној конкретној Сари. Књига се отвара песмом и стиховима хуманим: "сваки човек на овој планети / требало би да има бар једно дете...." Необична књига, неочекивана, за једног књижевног истраживача, на први поглед. Пузић је, дакле, и потајни песник!
   Недавно ми се јавио колега Пузић, пославши ми књигу "Песме за Сару",  штампане у Библиотеци "Предрага и Лилије Пузић" (читај: пишчево издање), и пропратно писмо, из кога издвајам следеће (уз извињење што преписку чиним јавном) : "...Песме за Сару, писане су детету које је једно време било код нас на старању-хранитељству, а онда је усвојена и дата породици која ми годинама не дозвољава да је видим. Своје деце немам. У међувремену, полако припремам другу књигу песама за децу.Брестач. Појма нисам имао о том селу, све док ми писац Сава Јанковић, још 2001. године, није рекао да тамо у порти леже преци Светислава Стефановића. Одем, и на молбу пароха, сакупим неке податке о убијеним мештанима из 1914, као и онима који почивају у порти. Владика Василије ми потом предложи да пробам да напишем нешто више. За који месец објавићу књигу о историјату Брестачке школе. Ако Бог да, после тога и монографију о селу (посвећена мојим дедовима убијеним 1941). То је 10 година рада. За душу, онима чија је ћутња вечна. А и за моју душу. Брестач је само једно од стотине села по нашој Србији и шире, чији су историјски животописи само наизглед мали. Она су, песнички речено, звездице на нашем небу, без којих у тами историје не би било светлости. Биће књига још, само да буде здравља и памети..."
   Надајмо се, да ће и судбина потпомоћи овог скривеног песника и правог пријатеља "Заветина". И да ће, баш као у његовом писму, бити књига још, само да буде здравља и памети..
   Кад сам добио ово писмо и након што сам га прочитао, као и књигу "Песама за Сару", ова прва књига Пузићева добила је и једну сетну ноту... Али ево неколико, из читаве руковети, убедљивих песама Пузића, па се уверите и сами - да се човек и песник откравио. И да заиста, ми с правом, треба да очекујемо и овакве или сличне и још боље књиге овог књижевног истраживача и приређивача.

РАКОВАЧКИ СОКАЦИ

Нису то улице под правим углом,
Ушорене, једноличне, круте;
Као да беже пред неким руглом
Низ само себи знане путе,

Вијугају уз брда, па скакућу доле,
 Док их не заморе тешки кораци,
 Тад застану и шапћу, као да се моле,
ISBN 978/86/918449//0/5


То су криви раковачки сокаци!

У лето воле кад Сарине стопе
 Нежне и мале по њима кроче,
Или кад их облаци пошкропе
А гугутке им песме сроче.

С јесени имају навику стару
 Да собом акове вина носе.
 Кад се уморе припале цигару
И жедно испију чашу росе.


БЕЛЕГИРСКИ ВЕТАР

Зашто ветар стално дува
На раковачком Белегиру,
 Да ли својим дахом чува
Тек цеђену слатку ширу?

У пролеће зна да суне
Кроз бехаре, преко стаја,
Па кад му у главу дуне
Оде некуд пут бескраја.

Да ли с неким води шеге
 Када јурне кроз иверје,
 Кад за време летње жеге
Пухне и кроз птичје перје!

Ујесен тај свуд сукља,
Из свих мрачних провалија,
 Ко да гази са два чукља,
Цичи, хучи и завија.

Зими пири одасвуда,
Кикоће се с љутим мразом.
Баш си ветре права луда,
Иди својом богазом!
   
       Ова невелика обимом књига  завршава се  благодарношћу:  аутор се најсрдачније захваљује Беризу Турнаџићу, родом из Власенице (данас живи у САД), на финансијској помоћи приликом штампања књиге...

   Хвала богу да још има таквих, племенитих  дародаваца, и у свету, али и у Србији!

понедељак, 9. новембар 2015.

СРПСКИ ПОЧАСНИ КОНЗУЛИ



ПОСЛЕ посете Србији укључио сам представнике Међународне православне хуманитарне организације из Америке у акцију заштите српских светиња на Космету. Пре тога смо посетили Пећку патријаршију и поглавара СПЦ патријарха Иринеја и упознали се детаљније са страдањима српке баштине у јужној покрајини. То страдање мора да се заустави. Овако говори за "Новости" Алекс Мачески, почасни конзул Србије из Кливленда, један од 71 конзула који данас поносно представља Србију у 52 државе широм планете. 
Од када је пре десетак година постао почасни конзул, Мачески је успоставио сарадњу државе Охајо и Србије, али је допринео и изградњи Српске баште у Кливленду, у којој се спрема отварања споменика Милеви Марић Ајштајн.
- То су угледни људи који уживају велико поверење наше државе, а у земљама у којима живе уживају поштовање и њихова реч се далеко чује. Они су спремни да се ставе у службу Србије и да дају свој допринос зближавању земље у којој живе са отаџбином - каже Вукман Кривокућа, из Министарства спољних послова, које именује почасне конзуле.
Србију данас као почасни конзули представљају и др Едисон Фреитас де Сикуеира у Бразилу, др Хосе Луис Сака Мелендез у Салвадору, Абрахам Неман у Израелу, угледни бизнисмен Наохиде Јејама у Јапану, хуманитарац Симеон Оцомокос из грчког Волоса, који је био велики донатор у време поплава у Србији... Највише их је у Бразилу и Америци, по четири, док по три "специјална" изасланика имамо у Италији, Аргентини и у Грчкој.
- МЕЂУ конзулима најактивнији су страни држављани српског порекла, који у потрази за својим коренима помажу српском народу и држави Србији, јер је доживљавају као своју отаџбину. Да поменем, на пример, архитекту Предрага Владиковића из Ванкувера, професорку Љиљану Миловић Лиму из Аргентине и Дамира Солара из Чилеа, који годинама негују одличне везе са Србијом и представљају је у својим земљама - каже Кривокућа.
Грегори Русовић, конзул из Луизијане

Почани конзул Предраг Владиковић редовно учествује у организовању многобројних српских манифестација у Канади, добитник је Ордена Светог Саве и награде "Слободан Јовановић" Министарства за дијаспору Србије.
- Мој посао је да представљам Србију у дипломатском кору, заступам је испред покрајинске владе Британске Колумбије, чије је седиште у Ванкуверу, пружам помоћ нашим људима када им је потребна. Видевши како припадници других народа који живе у Канади имају своја места окупљања која одишу њиховим етничком специфичношћу, помислио сам да би и овдашњи Срби требало да имају нешто слично. Уз помоћ српске заједнице и кредита банака, изградили смо два објекта у моравском стилу из 13. века - каже Владиковић.
Премијер Србије Александар Вучић уручио је у јулу ове године у Београду нашу тробојку конзулу Предрагу Владиковићу из Ванкувера
ЊЕГОВ колега Грегори Русовић је једна од најугледнијих личности у америчкој држави Луизијани. Потомак је три генерације Русовића из Котора. Завршио је Тулане универзитет и од оца Василија Русовића наследио породичну фирму "Прекоокеанска пловидба". Био је директор Луке Њу Орлеанс. Председавајући је Грађанског комитета полиције и грађана за борбу против криминала и председавајући Комитета за правни систем и судове.
Дамир Солар, конзул из Чилеа, са породицом
- У лето 2013. године у Њу Орлеансу сам организовао конференцију "Инвестирање у Србију", а сада планирам да доведем групу инвеститора у Београд да на лицу места осете све повољности за улагање свог капитала - открива нам део својих планова овај почасни конзул, кога је председник Томислав Николић одликовао Златном медаљом за изузетне заслуге у представљању Републике Србије у САД.

Инвестирање у Србију и хуманитарна помоћ су данас главна преокупација активности већине почасних конзула Србије у свету. То је речено и на Првој конференцији почасних конзула која је у јуну одржана у Београду, када је премијер Александар Вучић овим дипломатама уручио нове, тек извезене заставе Републике Србије.
ЛИМА ИЗ БУЕНОС АЈРЕСА
КОНЗУЛ Љиљана Миловић Лима из Аргентине је власник компаније "Интернационал трејд". Активна је као председник Фондације "Аја Софија", председник Друштва "Никола Тесла" у Буенос Ајресу и потпредседник Фондације "Консехо пара ел Пројекто Аргентино". Била је делегат Скупштине дијаспоре Србије за Јужну Америку од 2010. до 2014. године.
Алекс Мачески, у Српској башти у Кливленду
СРПСКА КРВ И ДУША
ПОЧАСНИ конзули српског порекла су Вићенте Герардо Божовић, Марта Кристина Капитанић и Лиљана Миловић у Аргентини, Зана Петковић Куљача де Родригез у Боливији, Момчило Момбо Радуновић у Габону, Душан Драшковић у Еквадору.
НА овој листи су и Петар (Предраг) Владиковић у Канади, Станко Трифуновић у Костарики, Пол Поповић у Мексику, Хорхе Силвио Милош Гиуцић у Парагвају, Стевен Х. Катић, Грегори Русовић и Алекс Мачаски у САД.
УТИЦАЈНИ су и Иван Којић на Исланду, Јован Латинчић у Уганди и Дамир Солар у Чилеу.


Трагајући за коренима, помажу отаџбини | Репортаже | Novosti.rs

среда, 4. новембар 2015.

И ћуфте на муфте! или Само сланина Србе спасава!

Миломир Краговић: Само сланина Србе спасава!



СУЗАНА Мушат Џоунс рођена је 1899. у Алабами и на дан њеног 116. рођендана стигло је оштро саопштење Светске здравствене организације да су месне прерађевине канцерогене. Није фазон само у чињеници да је госпођа најстарија на свету, већ у њеном откривању тајне дуговечности. Вели Сузана да свакодневно једе јаја, гриз и - сланину. Нарочито воли сланиницу, за коју каже да је све боља!
После саопштења СЗО у Србији се "запалио" интернет, а колумнистикња и књижевница Мирјана Бобић Мојсиловић испалила је паролу "Не стојмо ћутке, одбранимо бутке!" Покренута је и својеврсна петиција за одбрану сланине и кобасица.
Све мирише да су се - коначно - Срби окупили око своје омиљене клопе, без обзира на опасне хербициде, пестициде, хормоне, тешке метале, алуминијуме... Није мали број коментатора који су приопштили да је све ово део глобалистичке завере и покушај да се Србима затрује тањир традиционалне хране.
Као да никога не занима да су месо и сланина, у овом сиромашном времену, храна бољестојећег слоја становништва. Да сваки девети у свету гладује, да је 43 милиона људи у Европској унији на доњој граници сиромаштва, да је за преко милион наших комшија месо мислена именица.
На другој страни, око 1,3 милијарде тона хране на планети годишње пропадне или заврши у контејнерима. Док једни гладују, ми у Србији бацимо најмање 250.000 тона разноразне хране.
Колико је човек остао човек? Можда је и ово питање, за неке, у домену социјалне фразе, али оволико отуђени, без темељних осећања, опседнути собом, лакше нам је да се боримо са сланину, него против искорењивања глади.
А земља је затрована, ваздух загађен, вода пуна бактерија, дим је канцероген, вино се прави без грожђа, хлеб се фарба, мед без пчела, ракија је отрована...
Није свиња крива због толиких хемикалија, већ човек који на отрову остварује баснословне профите.
И ћуфте на муфте!
Миломир Краговић: Само сланина Србе спасава! | Друштво | Novosti.rs

уторак, 3. новембар 2015.

ПОВРАТАК / Милисав МИЛЕНКОВИЋ





ПОВРАТАК 


После Балканског Париза-Букурешта
Зађе Ратомир Марковић
У шуме и атаре
Родне Ракове баре
Већ просед
И са понеком поносном бором
Преко лица

А бора као да је
Извирала из његове бриге
За браћу Румуне
И њихов језик

У завичају као у колевци
Живе Велимир и Аурел
Стари Тину и Чеда Томанијин
Влада Милана Српцана
Се вратио из заробљеништва
А она два слепца
И даље разговарају
Шта виде или су запамтили

Само у Раковој Бари
Ратомир Мрковић
Може да чује
Како куца срце Михаила Еминескуа
У грудима Илије Гугулана
Да види како играју сву ноћ
“Влајне које се не замарају
Које још играју, да се земља тресе”

Можда ће и она бора поноса
Почети да се топи
Са лица Ратомира Марковића
Док у родној
Раковој Бари
Може да чита
Народне Влашке лирске песме
И своје записе наравно
Исписане словима латинице
За које се у младости залагао
Моћи ће да памти
А не само да сања своје песме

27. октобра 2015.
кад ми је Александар Лукић
предао књигу
Ратомира Марковића