УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 16. децембар 2014.

Партија изнад државе / Светислав Стефановић



Партија изнад државе
Република, 19. 10. 1920.

                У моменту када се у Корушкој догађао плебисцитни пораз, и тиме најочигледније осудио шкандалозни режим који влада у самозваној краљевини СХС - у том истом моменту влада је била скроз пред кризом због једног другог шкандала, који не мање очигледно илуструје сву беду и неваљалост режима под којим живимо. Влада је скоро упала у кризу због изборног размештаја полицијског особља. И влада, која је показала своју апсолутну патриотску неспособност у питању Корушке, показала је велику патриотску "способност" у овом другом питању. Завађени партијски табори најзад су се погодили и криза је отклоњена. И ова влада, чији су шефови и вође прокоцкали своју личну част, и који се свим силама труде да прокоцкају и част наше државе, остаје и даље да управља овом земљом на корист своју и осталих властодржаца, а на срамоту и недогледну штету и земље и несретног народа нашег. И начин на који умало није дошло до кризе, и начин на који је криза отклоњена - такве су срамоте за политички углед наше земље да такве срамоте могу својој земљи наносити заиста само људи који су стварно прокоцкали све обзире личног и јавног морала.
                Извршен је полицијски размештај према узајамном споразуму владајућих странака: толико радикалских и толико демократских полицајаца! Земља је спашена кризе и њен углед је још једном осрамоћен, и пред свесним синовима њеним и пред целим културним светом. Јер, зацело, оваквих погодаба око полицијског чиновништва нема више нигде у свету: није га било чак ни у покојној Аустрији. Полицијско чиновништво је оно које се најмање сме мешати у политику. Оно има своју одређену функцију коју, на жалост, само у нашој држави не врши: јер нигде у свету нема овакве оскудице јавне безбедности, овакве слабе полицијске контроле као код нас. А од увек се наш народ борио против мешања полиције у политику, и упућивао је полицију на њене праве функције. Цела његова политичка борба последњих деценија, цео полет радикализма - старог и самосталног - био је резултат борбе народа против учешћа полиције у политичкој борби. И шта је дочекао наш народ у новом, бољем добу, у својој новој, великој отаџбини? Дочекао је да су се његове две владајуће странке, и Радикална и бивша Самостална, сада тзв. Демократска, погодиле не да ослободе народ од полицијског учешћа  у политици, него баш на против, да учешће полиције у политици, и то у најважнијем политичком моменту народног живота, у изборима за Конституанту, по узајамном споразуму дозволе и управо благослове.
                Овим узајамним споразумом полицијско чиновништво престало је бити државно, оно је дефинитивно постало искључиво партијско, и оно, сасвим природно, има да врши не своју државну функцију, него има да задовољи партијске интересе оних који су га, по узајамном споразуму, учврстили на власти и дали му партијске задатке да испуни.
                Један ми је пријатељ лепо објаснио резултат општинских избора, нарочито у новим крајевима Србије: где је срески начелник радикал, он је записивао председнике општина као радикале; где је демократ, као демократе. Политичко мишљење и опредељење самог председника и његових бирача, притом је играло сасвим споредну улогу. У крајевима где се баш не може тако радити као у новим, ради се наравно друкчије. Главно је да резултати буду задовољавајући за владајући режим моралне и интелектуалне корупције, режим политичких коцкара који су, прокоцкавши сав свој лични карактер и углед, остали још да прокоцкају до краја и углед земље и народа. На том путу, који из безакоња води у бешчашће, властодршци су учинили последњи корак разрешивши полицију њених државних дужности и ставивши је у службу одвратном партијском режиму, који слави код нас своје срамне али и последње оргије.
       = извор:Светислав Стефановић



СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ


(1899-1943)

Приредио
Предраг Пузић

четвртак, 06. март 2014.

KiM i Krim

aleksandar-pavic

 Aleksandar Pavić - KiM i Krim
Desi se ponekad da ono što Vladimir Putin izgovori može da prija
ušima čak i zakletih srbofoba i rusofoba. Tako je 4. marta kao udarna
vest na B-92 stajao naslov: „Putin: ako može Kosovo, može Krim“. A onda
je citiran i sam ruski predsednik: „I ako je to dozvoljeno, recimo,
kosovskim Albancima, ako je dozvoljeno da se to uradi u mnogim krajevima
sveta, to pravo naroda na samoopredeljenje uokvireno je u relevantnim
dokumentima UN i koliko znam nije poništeno. Međutim, mi niti to sada
radimo, niti nameravamo da provociramo takve odluke, niti ćemo u bilo
kom slučaju podgrevati takva nastojanja“.

Zanimljivo je to što je, u svojoj obradi, B-92 neuporedivo korektnije
preneo smisao i suštinu te važne izjave nego što je to učinila državna
televizija, tzv. medijski javni servis evropske Srbije RTS, koji je istu
vest preneo na sledeći način: „Putin je situaciju na Krimu uporedio sa
Kosovom, navodeći da stanovništvo tog poluostrva ima pravo na
samoopredeljenje, kao što je to prethodno dozvoljeno kosovskim
Albancima, a i u mnogim drugim delovima sveta“.

Čak je šokantno koliko je B-92 svoj posao u ovoj prilici uradio
kvalitetnije, poštenije, i sa manje malicioznosti prema ostacima srpske
državnosti na Kosovu i Metohiji od medijske kuće za koju se plaća
pretplata. Jer, B-92 je takođe naveo i bitnu kvalifikaciju koju je
upotrebio ruski predsednik: „Na pitanje da li se razmatra pripajanje
Krima Rusiji, Putin je odgovorio odrečno, a zatim je dodao da veruje da
ljudi u uslovima slobode izražavanja i sigurnosti ‘mogu i moraju sami da
odlučuju o svojoj budućnosti’“.

Zapravo, ko god čita sajt RTS dobio je poruku da je ustvari ono što
su zapadne sile nametnule kada je reč o KiM nešto sasvim normalno, pa
čak i prirodno, nešto što se dešava „u mnogim drugim delovima sveta“,
nešto što sada čak i Rusi, dosad nepokolebljivi u nepriznavanju tzv.
kosovske nezavisnosti, smatraju normalnim, pa čak i zakonomernim
procesom. Pogotovo u sadašnjom situaciji, kad se radi o teritoriji do
koje im je stalo, Krimu.

Naravno, to nije slučaj, što nam samo malo pažljivije čitanje vesti
sa B-92 i potvrđuje. Jer, ne samo da se tu vidi da je ruski predsednik
odrečno odgovorio na pitanje da li razmatra pripajanje Krima Rusiji,
nego je i jasno definisao uslove pod kojim bi nekakvo izjašnjavanje o
samoopredeljenju uopšte moglo da se održi: „u uslovima slobode
izražavanja i sigurnosti“. Već na tom osnovnom koraku, ceo proces
samoproglašene kosovske nezavisnosti ne prolazi ispit.

Kontekst je naširoko poznat: nezakonito NATO bombardovanje u kojem su
počinjeni brojni zločini protiv čovečnosti, posle kojeg je došlo do
masovnog proterivanja srpskog i ostalog nealbanskog stanovništva sa
teritorije KiM, zatim još jednog masovnog pogroma (17.3.2004.), mnoštvo
nerešenih ubistava i otmica, aktivno sprečavanje povratka raseljenih i
izbeglih, itd.

Da ne govorimo o čudovišnoj organizaciji vađenja i trgovine ljudskim
organima za koju su osumnjičene vodeće prištinske političke figure, i
permanentnoj atmosferi terora i zastrašivanja kojoj su izloženi svi
nealbanci, ali i protivnici prištinskih vlasti i pomoćnih struktura.

Na kraju, imamo i otvoreno kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti
Ujedinjenih nacija kada je jednostrano proglašena lažna država
„Kosovo“, što predstavlja još jedno otvoreno kršenje međunarodnog prava.

Jasno je da je, koristeći kosovsku paralelu, ruski predsednik govorio
o uobičajenim zapadnim dvostrukim aršinima, i da je hteo da ih posebno
apostrofira u kontekstu najpoznatijeg mogućeg primera, a to je upravo
kosovski primer, primer koji je već dobro poznat ne samo prosečnom
neobrazovanom zapadnom političaru već, bar u najosnovnijim crtama, i
prosečnom neobrazovanom zapadnom gledaocu.

A, naravno, i domaći, ruski gledalac je vrlo dobro upoznat s tim
primerom, kao i gledaoci širom sveta koji još uvek nisu potpali pod
pokroviteljski zapadni medijski kišobran.

Uostalom, ruski državni kanal Rusija 1 je samo par dana pre toga
objavio reportažu iz Beograda, u kojoj su naširoko citirane reči
upozorenja Slobodana Miloševića upućene ruskoj, beloruskoj i ukrajinskoj
javnosti, da ne prave greške koje su napravili narodi Jugoslavije, već
da se ujedine, jer će jedino tako da budu snažni i slobodni i da
sačuvaju svoju nezavisnost. Uz to, bilo je reči i o NATO bombardovanju i
njegovim pogubnim posledicama po stanovništvo bivše SR Jugoslavije.

Pre će biti da je to ta paralela koju ruski državni vrh želi da
istakne: zapadne sile postupaju nezakonito, bombarduju nezavisne zemlje i
pokušavaju da im otmu delove teritorije, a zatim to proglašavaju za
„pravno naroda na samoopredeljenje“.

S druge strane, Rusija postupa zakonito, štiti interese koji su
definisani međunarodnim ugovorima, ni jednom rečju ne dovodi u pitanje
teritorijalni integritet Ukrajine (već samo legitimitet trenutnih vlasti
u Kijevu) – ali isti NATO agresori odmah na sav glas dižu galamu na
Rusiju, optužujući je da želi sa Krimom ono što oni i sada otvoreno rade
sa KiM.

Uostalom, čak i da kojim slučajem to nije tako, da postoji
čak i crv sumnje da čak i prijateljska Rusija možda misli drugačije,
državni organi i državni mediji bi bili dužni da tumače sve izjave, kako
prijatelja tako i neprijatelja, u ključu koji najviše odgovara državnim
interesima Srbije.


To je prva i osnovna lestvica borbe za svoje interese:
neprekidna borba za pravilno, odnosno povoljno tumačenje činjenica,
prava, ugovora, sporazuma, izjava, itd. To je osnovni izraz nepokorenog
narodnog duha. Očigledno je da sadašnje vlasti u Beogradu to ne čine, ni
zvanično, ni privatno, ni preko državnih medija.

No, to ne znači da od te borbe treba odustati, makar i na
individualnom planu. Stvari mogu brzo da se preokrenu. Toga su svesni i
beogradski „evromajdanovci“ i njihovi baštinici i naslednici, zato im se
„ukrajinski“ i ini scenariji, kao skeleti u ormaru, i pričinjavaju.

 (Fondsk,Vestinet.rs)




KiM i Krim

петак, 24. јануар 2014.

НЕБЕСКЕ ТАЈНЕ / Благоје Свркота



Сава, мост на Ади. Фотодокументација Заветина. - 109 одабраних слика



ТКАЧ


1.

Уз узглавље небо
Сасушене успомене
И иконе.

Не молим
Не просим
Бога волим.

Уз узглавље време.
Као ткач, боре
Гоне ме
Уз брдо.

Уз узглавље спомен
На проток,
Срце стало.

2.

Пауково семе
Маслине у нити
Бескрај
Њише се.

Оком на поглед.
Иза негде
Скамениле се
Ткаљине руке.

Угледах оспице црвене
На платну
И осмех благ.

Како ли снове снује
Тај ткач
На Светој гори.

Ветар и саг по земљи.

3.

Водом или гором
Неко кићен
На Јерисосу.


Узлетеше птице беле
Са дна или из пене.

Срећа тиња.

Какве ли су само то
Мисли, осликаше опет
Пут за Хиландар.

Некуд или тамо
Неко кићен
Лика ведрог.

Гором или водом.

4.

Капљица мила
Од крила
Узаптила лелеке
И никуд.

Скрила се. Потаман
(Некуд скренуше, опет).

На једрима
Узела јабуку.

Самује капљица
Хоће да чара
Довека.

Некуд је на оку
Однесе птица.

5.

Галеб на песку
Осенчен
Ни гладан ни жедан
А мрко гледа.

Уснуле су обале
Бела јата, најбеља.

Смирена крила широка.
Радости никад доста.


НЕБЕСКЕ ТАЈНЕ

У лавиринту вечитог свемира
Са смешком се јављају  звезде
И небеске шапућу тајне

Гравитација, универзум,  филозофија,
 Механика, оптика, физика
Астрономија, човек, математика

Ту је и једна мала Њутнова комета
У тренуцима радости с пријатељима:
„Како је могуће да тела мртвих,
Одавно распаднута, поново
Постану тела својих душа?“

Прах као заклетва
Земља са опиљцима
Заједно, бесконачно,  до лудила

(У његовој руци магнета плам
Прах  јадан,  истрошен, сам)

И рече: „Онај који је оволику
Силу дао мртвом камену, зар Он
Не може дати такву моћ нашим
Душама када буде требало да се
Обуку у своја прослављена тела“

На Њутновом споменику
У Вестминстеру  пише:
„Радујте се, смртници, што је
Постојао такав и толики
Понос људскога рода"

У лавиринту бесконачног свемира
Падају јабуке и шире  светлост
Са укусом овоземаљске љубави
 

Популарни постови