Translate

БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА. Увод у антимемоаре

недеља, 12. децембар 2010.

Завршна свечаност "Шумадијских метафора"

У Младеновцу је одржана завршна свечаност Шумадијских метафора 3. децембра 2010. године, на којој  су, поред осталог, додељене Повеља за 2010. годину песнику Белатукадрузу (Мирославу Лукићу). Том приликом је проглашен и нови добитник ове Повеље за 2010, песник Ђорђе Николић, који иначе живи у Чикагу.
Промовисане су и књиге и зборници које је овају алтернативни издавач публиковао у току 2010. године.
Понешто од атмосфере ове завршне свечаности ухваћено је на кратким документарним снимцима, које они радозналији духом могу прегледати на Каналу ЗАВЕТИНА





четвртак, 14. октобар 2010.

MOJ DULE / Zoran M. Mandić

(nakon tri godine)
Dušan M. Mandić (28.07.1948. – 21.11 2007.)

            I pored neumitne činjenice da je život, kao najviša zemaljska senzacija, obeležen «večitim krugom» u koji naizmenično jedni ulaze, a drugi odlaze iz njega, nečitljivost gramatike smrti ne dozvoljava nam da racionalno prodremo u fenomen datuma  redosleda onih koji prerano odlaze na onu drugu stranu. Deo te činjenice je rađanje brzog zaborava, ili stanja prevrtljivog sebičnog duha ponašanja, koji kod «vernika» besmisleno verovanje u ličnu besmrtnost, oktroiše, ili zanemaruje sećanje, koje treba da bude centralno mesto u njihovim uspomenama.
            Moj brat DUŠAN M. MANDIĆ, sjajni matematičar sa Grupe za matematiku novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta, prerano, zaista prerano je otišao sa ovog sveta, pa u ovom tekstu nastojim da njegovu nastavničku i predavačku misiju sučelim sa uplašenim sećanjima mnogih, kojima je, ili njihovoj deci (osnovcima, srednjoškolcima i studentima} nesebično pomagao da intelektualno progledaju, stasaju i nezavisno se osamostale u svojim budućim, ili osvojenim profesionalnim zanimanjima snovima i pogledima na svet.
            Ponoviću, kao i na oproštaju s njim, da je u Apatinu zadužio mnoge. Generacije i generacije, neretko napaćene, iznutra strahom od matematike i njenog božanskog znanja, bez koga bi svet bio autističan i besmislen. A, matematika je bila temelj njegovog ontološkog i intelektualnog duha. Njegov duhovni okean. Mesto na kome je suvereno, poput monaha, bitisao sa svojom skromnošću. Zato se nikada neće saznati ko je u svetoduhovskoj mašti bio bliži – on matematici, ili matematika njemu. Danonoćno je jezdio na talasima i vibracijama: analiza, algebri i geometrija. One, koje je učio matematici nudio je i više od  nje. Od posezanja za dosezanjima veleimaginarnih rezultata računa sa prirodnim, ili kompleksnim, brojevima do sagledavanja sveta u njegovoj suštinskoj pojavnosti. Bio je veliki logičar. Emotivac, koji je visoko cenio kroćenje brzih patetičnih osećanja. U njegovom vavilonskom vilajetu čarobne biblioteke od preko 4.000 matematičkih naslova, kakvu ne poseduje ni Srpska akademija nauka, družili su se Dostojevski, poezija i muzika. Osećao je duh i pneumu ritma i harmonije vremena. Smejao se u njemu njegovim političkim fasadama. Govorio je – stari se, druže, naglašavajući manirom filozoda da i pored te erozije, emocionalnog i egzistencialnog optimizma, čovek mora da sačuva dostojanstvo prijateljstva, korektnosti i poštenja. Iz sprege tog saveza najvećih ljudskih vrlina, kao rezervni oficir- kapetan prve klase JNA, podupirao je svet, oko i ispred sebe, sopstvenom energijom, da se ne okrnji sjaj i ugled srpskog oficira. Neki ga nisu razumeli i kada ih je branio od njih samih. Jednako u miru kao i u ratu. Nije ni od koga ništa tražio, čak ni za svoje najbliže, iako je bližnjima pomagao da se iskobeljaju iz raznih kušnji sumnji i izazova sudbine. Gde su sada ti “dobitnici” njegove ovočovečanske i intelektualne dobrote? Misle li oni da je Bog zaista toliko nepažljiv? Jednoga dana će i u Apatinu sama od sebe progovoriti priča o onima najboljima koji su prerano otišli. A, priče imaju svoje slobode i puteve, kako na ovom ugaženom, tako i na onom svetu – čistilišta, pakla i raja. Kapetane, ovo je priča za tebe. Vavilonska saga o Tebi i vremenu koje si obojio svojim volšebnim duhom, moralom i osećanjima. Neka ti je Brate večna slava.        
                                                                                              Tvoj brat Zoran M. Mandić 

уторак, 13. јул 2010.

ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ / Александар Лукић

x
x
x
 Нова књига есеја и огледа, песника и издавача, уредника Александра Лукића (Мишљеновац, 1957 - ), која је објављена недавно, спашава , у неку руку, образ српске књижевне критике...
  • Књигу је објавила Едиција Браничево, у Библиотеци AB OVO, као 16, на око 237 страна, формат 24 цм (формата свесака часописа "Браничево") , у респективном тиражу за српске прилике. На корицама књиге је репринт детаља слике Jean Baptiste Simeon Chardin, Boy playing with cards (1740). Са киме се ова књига коцка, и да ли се уопште коцка? Да ли је овај познати српски песник, као критичар, постао хазардер, или пак песник-критичар, у оном исконском и тачном  елиотовском схватању овог појма?
  • Лукићева књига садржи четири целине.
  • Већина текстова у овој књизи, прелиминарно је објављена по листовима, часописима, зборницима (Борба, Данас, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Браничево, Трећа Србија, Реч народа), или у Лукићевим књигама.  Овде су ти текстови, сабрани на једном месту, прегледани, понеки прекомпоновани (пре свега – текстови о М. Лукићу).
  • Пролошки текст  РАЗМИШЉАЊЕ О ОРФЕЈУ И СОТОНИ ДАНАС прелиминарно је писан за зборник УКС на тему књижевности и насиља. Овде се објављује под новим насловом.
  • Прва целина књиге  I МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА  доноси кратке есеје и интервјуе, осврте, беседе, и мало жешћу тзв. друштвену критику  АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА, ПИСАЊЕ ЈЕ МОЈА ПРАВА И ПРВА НАГРАДА, КОЛЕНИКЕ – ВРЕТЕНО?, МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА, ПАРОХИЈСКИ ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, МАЈСТОРИ ЗА БОЈАДИСАЊЕ ВУНЕ, ТРАГОМ ЈЕДНОГ МОРАЛА, «МУШКА МЕНСТРУАЦИЈА». На ово се надовезују уводници, које је у једном краћем периоду  аутор писао из недеље у недељу за пожаревачки лист Реч народа: ЗАДУШНЕ БАБЕ, „СЛОНОВСКИ ВИЛАЈЕТ“, ГАСТАРБАЈТЕРСКЕ КАСАРНЕ, БЕЗОЛОВНЕ КАБАДАХИЈЕ, MADE IN POZAREVAC - АЛЕВА ПАПРИКА, ПРИЛОГ ЗА НЕПОСТОЈЕЋИ ЈАВНИ НУЖНИК, ... ЂЕЛЕМ, ЂЕЛЕМ..., КАКО СЕ РЕШИТИ ПОКОЈНИКА, БАМБИЛЕНД, ЛЕЦЕДЕРСКО СРЦЕ, ЛЕЦЕДЕРСКО СРЦЕ, ЖУТО ДУГМЕ, ДРВЕНИ АДВОКАТ, САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО.
  • Друга целина доноси,  ПРЕПЕВЕ Влашке басме.«Добро јутро, реко Јорданска! - Тако гласи наслов рукописне збирке забележених влашких народних умотворина. Забележили су их АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ, тада главни и одговорни уредник књижевног часописа "Браничево"..., родом из села Мишљеновца, и БЕН МЛАДЕНОВИЋ, професор географије, родом из Аљудова. Забележили су их током 1992. године у селима Аљудово, Кобиље, Манастирица и Велика Слана. Све је те примере изворних народних умотворина са влашког на српски препевао Александар Лукић, и највећи део те збирке објављује се овде. Дати су изврсни примери, када је реч о басмама, о самом тексту влашких басама: из њих блистају природа и дух, сила и енергија која подстиче. ("Та сила, која не респектује квантитет, којој и целина и појединости служе као њени путеви спроводници и канали, шаље свој осмех јутру, и укапљује своју суштину у сваку кишну капљицу. Сваки нас моменат и свака ствар упућује на то, јер може мудрост деловати у свакој форми. Она је у нас сасута као крв; она нас трза као бол. Она долази к нама као задовољство или радост. Она нас обавија у тмурним и меланхоличним данима, као и у данима веселог рада. Ми никад не упознајемо одмах њезину суштину, него тек после дуго времена", Емерсон, " Природа") . 
  • Трећа целина доноси, како и стоји у наслову  III ПОДСТИЦАЊА  ПИСМА САРАДНИЦИМА, која  је  слао, као уредник «Браничева» бројним сарадницима, Лукић  слао, подстичући их да проговоре о актуелним и горућим проблемима савремене српске књижевности. Бездана уметност? УСПЕХ И НЕУСПЕХ У ЖИВОТУ И У ЛИТЕРАТУРИ. ТРАЖЕЊЕ СРБИЈЕ И ЊЕНОГ ИЗРАЖАВАЊА. ЗАШТО ЈЕ КЊИЖЕВНА НАГРАДА «ГОСПОЂИН ВИР» ЗА 2009. ГОДИНУ ДОДЕЉЕНА  ВУКУ ДРАШКОВИЋУ? (образложење) 
  • Четврта целина IV УМЕТНОСТ  БУДУЋНОСТИ  доноси текстове – огледе о уметности будућности, писаних на основу књиге огледа «Јеванђеље Мирослављево» која је готово непозната широј читалачкој публици у Србији. Тако су се, сабрани, на једном месту, овде, нашли многи Лукићеви текстови расути на разним странама. Повезује их оно на први поглед невидљиво, неизрециво, оно између - митарења чудовишта и уметности будућности, дух критичара-песника, крст ако хоћете, и растурање магле, која гуши српску књижевност...
  •     Почетком ове књижевне сезоне у српској књижевности су се појавиле две донекле на први поглед сродне, сасвим неочекиване књиге огледа, есеја, размишљања и вредновања, о безданој уметности ( како је  писао Емерсон, што Лукић прихвата и за шта се као издавач и уредник, и критичар залаже), или о васељенској свести и уметности - кабаста књига Р. Војводића, која ће изазвати полемике и буру.
  • Обема новим књигама је заједничко, то, што су у њима сакупљени расути у разним часописима и на другим местима, текстови које су аутори годинама писали, и тема - оштре и аргументоване књижевне критике, вредновања и превредновања. 

понедељак, 12. јул 2010.

Večera u Tel Avivu / Dj. (Đorđe Koniković)

Belilo. Zalazak. Jul 2010. Snimak fotografa Zavetina. 


















- Kako je moguće da jedan tako sposoban i kreativan narod - koji je preživeo
Holokaust - drži u logoru jedan drugi narod ? 
- Kakva je budućnost Izraela - potpuno okruzenog neprijateljima ?
- Posle napada na brodove koji su nosili humanitarnu pomoc u Gazu, kakvu sliku
ostavlja "Demokratski Zapad" i njegova "priča o ljudskim pravima" ?
Dobardan!
Saljem vam deo jedne sjajne opere izvedene u Izraelu.
Kliknite na donji sajt, a zatim na strelicu za VIDEO.
Dok budete gledali i slušali, možda ćete se, kao i ja, pitati.



http://via.readerimpact.com/v/1/9a72efc5c035179ba9a09509b741983a9dec110b72c62c0b




Pozdrav
Dj. (Đorđe Koniković)

недеља, 11. јул 2010.

Селиште Крмиковац / Б. Т.

Према предању, прво и најстарије селиште данашњег села Мишљеновца (Со Кучево, Звижд), налазило се  јужно изнад данашњег села, око пола километра од гробља на Старцу, данашњи потес Крмиковац. Ту су пастири у своје време, колико пре петнаестак година, налазили парчиће ћерамида, крчага и друге ствари.
Фотографија дела потеса Крмиковац. Трава у надирању. Која све обраста, скрива, гута... Континентала прашума. Видиковац без премца. Могуће да је ту селиште било у турско доба, у време најжешћих прогона, то. јест у 15. веку? Ко то зна? Континентала прашума гута све. У сваком случају, становници тог ишчезлог селишта су имали изванредан поглед на све четири стране света, на север према Црном врху, низ Пек и печку долину на северозападу све до Дунава, и на југозапад према блиском селу Мустапићу....

Доказ : слике које следе и које је начинио песник Белатукадруз, средином јула 2010.










Човек древни из Крмиковца имао је могућност свакодневно да баци поглед у овом правцу и да општи са недогледним и бескрајем.

Сада се ту могу наћи, по где-где добри кременови. На увратима ретких стрњика и ливадишта.
Кремен с Крмиковца и секира
Заинтерсовани радознали могу више слика да прегледају на следећој интернет адреси:

уторак, 06. јул 2010.

Бела Tукадруз (нове песме) / Краљевске инсигније

Наталијине трешње, Преко Пека, 2010.





Белатукадруз

Краљевске инсигније

"Писац узалуд тражи да му се диве због дела. Глупаци се понекад диве,али то су глупаци. Људи који имају духа носе у себи семе свих истина и свих
мишљења, ништа им није ново; они се мало диве, они одобравају".
Ла Бријер, КАРАКТЕРИ, Просвета, Београд, 1953, стр. 65      


КОШМАР
(Реквијем за мртве песнике и Флоберове папагаје)

Ујак је ускочио у воз у убрзању!
Позајмио сам му новац (ситниш).
Пре тога, у неком предворју (хотела?),
изгубио се у гомилама, пропао у густиш
непредвидљивог сусрета...Неко ме зграбио
(док сам гледао како ускаче у воз)
с леђа за врат, ошајдарио својски.
Да ли његов покојни отац - Броз?
Душа кроз сивило сна лута вођена
грехом. Као разбојници нашим кумом.
Силазили смо низбрдо, кроз грмље,
мрак. Тетовирани вековним фатумом.
Засјале су, као ужарене очи вучије,
у помрчини - урокљиве зенице - варнице.
Бацио сам се, с криком, као јелен,
у амбис. У бездан уметности, парнице
без краја, без наде, вечне несанице.
Пробудио сам се, дрхтећи као прут.
Не воле савременици Истину о себи.
Подметнут им је, одавно, погрешан пут. (...)

понедељак, 05. јул 2010.

Идеја о оснивању музеја под ведрим небом у Хомољу

Читате ли поново Шелинга?

Цветно острво, рованац, Мишљеновац, иза гробља Старац, 2010.


ФИЛОЗОФИЈА УМЕТНОСТИ
Општи део. Из УВОДА

Молим вас да код ових предавања у потпуности имате у виду њихову чисто научну намеру. Као наука уопште, тако је и наука о уметности занимљива по себи, и без спољне сврхе. Толики предмети, делимице и неважни, привлаче свеопшту знатижељу, па чак и научни дух; било би чудновато ако то не би могла управо уметност, тај једини предмет који скоро сам укључује у себе највише предмете нашег дивљења.
Још је веома заостао онај коме се уметност није појавила  као  затворена,  органска  и у  свим  својим деловима такоđе нужна целина, као што је то природа. Ако се  осећамо  неодољиво  примораним  да посматрамо  унутрашњу суштину природе и да проникнемо у оно плодоносно врело које с вечном једноликошћу и закономерношћу просипа из себе толико много великих појава — колико ли нас онда више мора занимати  да продремо у организам уметности, у којој се из  апспсолутне  слободе  успостављају  највише  јединство  и законкономерност, која нам омогућава да, далеко непосредније него природа, спознамо чуда нашег властитог духа. Ако нас занима да, колико је могуће, идемо  за  склопом,   унутрашњим  распоредом,   односима  и сплетовима неке  биљке или неког органског бића уопште — колико ли би нас онда више морало при-вларичи да исте те сплетове и односе спознамо у још организованијим и у себи самима сложенијим биљкама које зовемо уметничким делима.
Већини људи је с уметношћу као што је Молијеровом1 мајстору Журдену било с прозом, који се чудио, да је целог свог живота говорио прозу а да то није знао. Најмање њих мисли да је већ језик којим се изражавају   најсавршеније   уметничко   дело.  Колико   ли их  је  стајало  пред  неким  позориштем  не поставивши себи макар једном питање о томе колико је услова потребно за једну позоришну представу, макар само донекле   савршену;   колико   ли   их   је   имало   племенит утисак о каквој лепој архитектури,  без искушења да трагају   за   разлозима  хармоније  која им  се  из  ње огласила! Колико ли их је допустило да на њих делује поједина  песма  или  какво  велико  драмско  дело,  па су  тиме  били узбуђени,  усхићени, потресени, а да никада  нису истражили каквим  то средствима уметнику полази за руком да овлада њиховом нарави, да прочисти њихову душу,  да их узнемири до дна срца — без помисли да то сасвим  пасивно и утолико неплеменито   уживање преобразе  у  далеко  веће  уживање делатног   посматрања   и   реконструкције   уметничког дела помоћу разума!
Сировим и необразованим сматра се онај ко нигде  не  жели   да   допусти  да   уметност  утиче  на  њ   и  да искуси њена  дејства.  Међутим,  исто је  тако сирово, ако не у истом степену а оно ипак по духу, да се тек чулна ганућа, чулни афекти или чулно допадање, које  уметничка  дела  изазивају,  сматрају дејствима уметности као такве.